Često roditelji čuju od okoline savete poput: „Ma pusti ga neka plače, manipuliše tobom“ ili „Ni slučajno ne kupuj detetu igračku kad plače i histeriše u prodavnici zbog toga, to je manipulacija“. Da li su deca stvarno sposobna za manipulaciju?
Psihoterapeutkinja i psihijatar dr Elena Antonova i prof. psihologije dr Evgenija Aseeva objasnile sve o tome. Prema njihovim rečima, da bi dete moglo da manipuliše roditeljima, ono mora da dostigne određeni uzrast kada se razvija prefrontalni korteks u mozgu, čije sazrevanje počinje tek sa tri godine.
Dakle, sasvim mala deca ne mogu da manipulišu roditeljima jer prosto nisu za to još sposobna, a ove stručnjakinje kažu da te sposobnosti dolaze tek kasnije, pošto proces manipulacije zahteva korišćenje struktura mozga koje su odgovorne za kompleksne misaone procese. Takođe, manipulacija je u uskoj vezi sa razvojem emocionalne inteligencije i empatije.
Njihov stav je da dete mora da bude barem školskog uzrasta da bi moglo da na bilo koji način manipuliše roditeljima, ali ističu da se to najčešće događa u adolescenciji.
A šta je sa situacijama kada dete plače da mu kupite igračku ili da želi da preskoči odlazak u školu tog dana? Stručnjakinje su objasnile na primerima.
1. Mama, ti si najdivnija
U uzrastu od tri godine dete ne manipuliše roditeljima već pokušava da zadovolji svoju potrebu. Za to su mu potrebna neka jednostavna znanja koja poseduje – recimo, mališan zna da ako pritisne dugme, igračka će početi da peva. Na istom tom nivou izvodi i sledeći „trik“:
Želim igračku!
Ne može.
Mama, ti si najdivnija na svetu.
Okej, hajde da izaberemo neku, kaže mama uz smešak…
U ovoj situaciji, najbolje je da mama odgovori „I ti si najdivnije dete na svetu, mnogo te volim“, a zatim da objasni razlog zašto ne može da se kupi neka igračka. Međutim, ako se mama „preda“, ona detetu zapravo daje do znanja „ako pritisneš dugme, igračka će pevati“. Mala deca su veoma dobra u upijanju i kopiranju ponašanja, upozoravaju ove stručnjakinje.
2. Neću nigde da idem bez autića!
Često se vrištanje, tantrumi, histerija, odbijanje komunikacije, agresija, odbijanje hrane, neposlušnost, mešaju sa manipulacijom. Roditelji kažu: „Rekla sam ne, a on to radi namerno“, „Odmah počinje da me moli ili histeriše“, „Namerno vrišti u prodavnici da bi me osramotio“…
Međutim, deca zapravo samo pokušavaju da zadovolje svoju potrebu, mališan koji ima tantrum definitivno nema nameru da osramoti svoju majku, navode ove stručnjakinje iz oblasti psihologije. Prosto, oni još uvek ne mogu da kontrolišu svoje emocije, dok je u uzrastu od četiri do šest godina ono egocentrično i ne može da se stavi na mesto nekog drugog.
3. Baka me više voli!
U uzrastu od sedam do devet godina se javljaju prvi pokušaji manipulacije, ali su oni vrlo „providni“, tj. lako ih je prozreti. U tom periodu dete može da pokušava da pravi neka poređenja kako bi dobilo šta želi, na primer. „Svi u razredu već imaju telefone, samo ja nemam“ ili „Baka mi uvek dozvoljava da jedem grickalice i sok, a ti ne“…
Savet stručnjaka je da detetu u tom slučaju obasnite zašto mu nećete da mu kupite telefon ili mu ne dozvoljavate grickalice si ok, da budete istrajni u tome, ta da mu na taj način date do znanja da ovakav način „pregovora“ neće doneti mališanu ono što želi.
4. Ako mi ne daš kolač, neću da jedem ni supu!
U predškolskom i školskom uzrastu deca mogu da pokušaju da na neki način ucene roditelje – „Ako mi ne daš čokoladu/kolač, neću da jedem ni supu“ ili „Uradiću domaći ako mi pomogneš da pokupim igračke“.
Ove ucene jesu pokušaj mališana da dobije šta želi, ali ne može se reći da je to svesna i smišljena manipulacija, već dete imitira ponašanje odraslih oko sebe. Razmislite i sami koliko ste puta rekli „ne može kolač dok ne pojedeš supu“…
5. To mi treba da budem srećan/na!
Rani adolescentski uzrast, od deset do 14 godina jer period kada postepeno slabi emocionalna povezanost sa roditeljima, a manipulacija se penje na jedan viši nivo. U tom uzrastu deca pokušavaju da vrše pritisak na roditelje na više načina, na primer: „Ako me ne pustiš da odem sada u šetnju, niko neće hteti da se druži sa mnom“ ili „Zašto svi to mogu, samo ja ne? Svi me ismevaju zbog toga“…
Stvar je u tome da dete već razume da vam je stalo do njegove sreće i blagostanja, pa zato pokušava da vam dokaže da mu je za to potrebno da – baš sada ide napolje, da mu kupite novi telefon, nove patike…
Može se reći da je to neka vrsta emocionalne ucene, a dete će pokušati da „igra“ na različita osećanja kod vas – izazivanje krivice, osećaj stida, bes, ljutnju, ljubomoru, sve kako bi pronašao vašu Ahilovu petu.
6. Ovde me niko ne voli, idem od kuće!
Ovde su već u pitanju ozbiljniji pokušaji manipulacije. Dete pokušava da manipuliše pretnjom o odlasku od kuće, igra na različite emocie, provocira, pokazuju ogorčenost i mnoge stvari rade iz inata, kako bi ih roditelji „ostavili na miru“, što je karakteristično za neke tinejdžerske godine.
Kasnija adolescencija (15-19 godina) jer uzrasta razdvajanja, tada dete razvija svoj pogled na svet, sve više postaje jedinstveno, a načini kojima pokušava da manipuliše postaju sve suptilniji.
Izvor: mojpedijatar/Yumama
