Montesori od početka: Osvajanje samostalne aktivnosti 15-mesečne bebe

Deca koja stabilno hodaju u uzrastu od petnaest meseci su napokon nezavisna bića, spremna za nov način rada na svom samoformiranju. Mnogo meseci pre nego što su počela da koriste svoja stopala, koristila su i uvežbavala svoje šake; sada kada mogu da hodaju, govorila je Montesori, šake su spremne da postanu „obrazovane samo ako im se pruže prilike.“

Ovo je veliki trenutak za roditelja. Istovremeno, to je i veoma težak trenutak. Do sada, dete je moralo da ostane gde god da je bilo. Sada je svuda, istražuje po celoj kući, uzima i pomera predmete, penje se i nosi kako poželi. Montesori je opisala ove tek osamostaljene petnaestomesečne bebe kao „veoma različite od dece kojoj je pre samo kratkog vremena bila potrebna pomoć u pravljenju prvih nestabilnih koraka. Nisu bila samostalna zato što su se oslanjala na druge da im pomognu. U tom periodu, bila su borci, a sada su pobednici.  A kako mi odgovaramo na ovo veliko osvajanje samostalne aktivnosti? ,,Danas pravimo kockaste kutije, ogradice i stavljamo dete unutra… To je nagrada za samostalnost koju je dete osvojilo, ovo je količina slobode koju mu dopuštamo.“ Zatvaranje deteta u ogradicu, kao u kavez, kada je u kući, i u kolica kada je napolju, znači da ne možemo da učimo o razvojnim potrebama tog deteta, „ne možemo da proučavamo njihovu psihologiju.

Montesori je savetovala jednu majku koja je pokušavala da nauči više o svojoj ćerki: „Ostavite je na miru i posmatrajte šta radi. Ne ostavljajte je, ali je posmatrajte sa udaljenosti; možete da joj priđete ako joj je potrebna pomoć.“

Ova mala devojčica nastavila je da ostavlja svoje brojne igračke i počela da nosi veoma tešku hoklicu svuda po kući. Montesori je opisala drugu decu ovog uzrasta kako čine jednako iznenađujuće stvari: nose teške krčage sa vodom preko tepiha jako se trudeći da ne prospu ni kap, nose veknu hleba veliku gotovo kao i oni sami do stola, prazne veliku korpu za papirni otpad, zatim skupljaju i najmanji komadić papira i vraćaju ga nazad u korpu, čiste po celoj kući pajalicom, stavljaju zapušač unutra i ponovo ga vade iz bočice parfema, uzimaju sveže opeglane salvete i ređaju ih u gotovo savršenoj pravoj liniji preko sobe od jednog ugla do suprotnog, a zatim ih ponovo pažljivo slažu jednu na drugu.

Za Montesori, sva ova slobodno izabrana ponašanja nude ključeve za razumevanje detetovih potreba u samoformiranju. Montesori je očekivala da će odrasli njen predlog − da istovremeno pruže više slobode u aktivnostima i pažljivo posmatraju kretanje petnaestomesečne dece, smatrati uznemirujućim, čak i teškim u početku. Svakako će zahtevati požrtvovanost roditelja. Naročito, odustajanje od ogradice značilo je odustajanje od slobode da ne moramo da nadziremo dete. Ali Montesori je insistirala: „Dati detetu slobodu i biti budan i spreman nije lako, ali moramo biti spremni da sve to učinimo.“

Posmatranjem odskora samostalne dece u njihovoj slobodi, Montesori je došla do iznenađujućeg zaključka, koji ni danas ne razumemo ispravno: „U ovom uzrastu igračke, naročito lagane igračke, ne zadovoljavaju dete. Ništa ne može da uradi sa njima.“ Ono što dete u ovom uzrastu želi jeste da radi stvari koje zahtevaju maksimum njegovih napora. U prethodnoj fazi, cilj deteta bio je da vežba svoje šake i da ovlada svojim telom. Sada, u ovom novom periodu samostalnog kretanja, njegov cilj je da „ovlada okruženjem“. U tom cilju, deca žele da „rade ono što mogu, čim mogu“. Više od pukog ovladavanja svojim telom kao ranije, sada moraju da ovladaju svetom. Nije ni čudo da su njihova energija i odlučnost tako neograničeni. Prvi korak deteta ka ostvarivanju ovog proširenog cilja je da postane svesno roditeljskih aktivnosti u svakodnevnom životu. Ranije je dete posmatralo šta njegovi roditelji rade; sada pokušava da oponaša šta rade.

U ovom trenutku, roditelji treba da razumeju da dete želi da nauči šta roditelji rade. S druge strane, dete mora da razume da ne može odmah da ih oponaša. Prvo mora da postoji period obuke i pripreme. Upravo osamostaljeno dete neće stoga biti slobodno da radi šta god želi, kad god želi. Da bi radilo stvari koje rade odrasli, mora voljno da prihvati našu pomoć da bi se pripremilo. Montesori koristi primer nekoga ko uči da svira klavir. Osoba „ne može da svira muziku na klaviru pukom imitacijom; mora da nauči da ga svira. Ništa ne možemo da uradimo samo imitacijom. I obuka je neophodna.“ Obuka za sviranje klavira uključuje niz zadataka za samostalno uvežbavanje. Svrha ovih zadataka nije neposredna već posredna – ne sviranje muzike, već priprema da se to radi. Da bi uspešno imitiralo odraslog, dete stoga mora prvo da nauči i ponavlja određene vežbe u fazi pripreme. Istovremeno, dete je zaintrigirano i samim pripremnim ve- žbama, zato što predstavljaju „pun krug aktivnosti“.

Montesori je zabeležila: „Deca prirodno vole da imaju vežbe koje su završene, čak i ako ne služe direktnoj spoljnoj svrsi… već predstavljaju pripremu za aktivnost koja će doći. Ovo nazivamo ,ciklusima aktivnosti’. Deca obavljaju ove stvari koje se čine beskorisnim, uz veliku pažnju i zainteresovanost. Nama se čine beskorisnim, ali dete se priprema i uči da koordinira svoje pokrete.“

Montesori je upotrebila primer deteta koje je ulagalo najveće napore da se popne u fotelju, a zatim je odmah silazilo sa nje. „Možemo se zapitati zašto bi se ono toliko pomučilo ako ne želi da uživa u fotelji kada su se jednom popelo i selo na nju. Ali ne, ono silazi sa stolice preko rukohvata, i ponovo se spušta na pod. To je ,ciklus aktivnosti’, trud koji donosi posebnu koordinaciju pokreta.“ Ovi ciklusi aktivnosti ne samo da pomažu detetu indirektno ga pripremajući za kasnije aktivnosti, oni mu produbljuju koncentraciju i usavršavaju njegovu ličnost, razvijajući u njemu „postojanost i strpljenje“

Ovaj pozitivan uticaj na koncentraciju deteta i njegovu ličnost, a time, u krajnjoj liniji i na njegovu sposobnost da uči, jeste ono što je ostavilo najsnažniji utisak na Mariju Montesori, utisak koji je doveo do stvaranja vežbi koje uključuju cikluse aktivnosti kao temelj njenog pristupa kasnijem obrazovanju deteta. Montesori je prepoznala da smisleno učenje zahteva volju da se prati svaki sledeći korak u procesu sticanja novih informacija. Od suštinskog je značaja ponoviti svaki od ovih koraka onoliko puta koliko je potrebno da bi se znalo i da bi se razumelo određeno učenje uključeno na najdubljem nivou. Da bi se upotpunio ovaj ciklus aktivnosti zahteva se „dubinsko angažovanje“ deteta. Samo ovakvo angažovanje cele ličnosti je ono što je neophodno za sve smisleno učenje tokom života. Montesori predlaže da je odgovarajuće vreme da se usmerimo na izazov angažovanja kada dete prvi put postigne nezavisnu aktivnost sa otprilike petnaest do osamnaest meseci starosti. Ono što je detetu sada potrebno je „rad sa strukturiranim materijalima“ koji prati njegovo prirodno interesovanje za završavanje ciklusa aktivnosti i za imitiranje odraslih u njegovom okruženju. Za „ovu novu vrstu igre“, kako je Montesori nazvala, igračke neće biti od koristi.

Detetu su potrebni predmeti koji su pravi i koji se direktno odnose na svakodnevne aktivnosti odraslih. Montesori je ove predmete zvala materijalima iz svakodnevnog života. Budući da se materijali iz svakodnevnog života razlikuju u zavisnosti od zemlje u kojoj dete odrasta, njene tradicije i istorijskog razdoblja, Montesori nije mogla da odredi odgovarajuće predmete i aktivnosti. Mogla je samo da uspostavi principe za roditelje i Montesori učitelje, koje mogu pratiti u odabiru ovih predmeta u specifičnoj situaciji. Slično tome, način na koji odrasla osoba predstavlja materijale detetu i pomaže mu da istraje u njihovom kori- šćenju, prati opšte smernice, ali se u detaljima razlikuje u odnosu na određenu kulturu. U ovom poglavlju razmatramo ove principe i smernice onako kako se primenjuju na decu koja danas žive u zapadnim kulturama. Naravno, lako ih je prevesti i u druge kulture i društva. Deca su ista svuda, pa tako su i njihove potrebe za samoformiranjem iste. Njihova razvojna šema i njihova misija da postanu „celovita ljudska bića prilagođena svom vremenu, mestu i kulturi“ ne menjaju se bez obzira na istorijski period ili posebne okolnosti.

Vežbe iz svakodnevnog života trebalo bi da uključe manuelne aktivnosti u kojima su odrasli redovno angažovani u svakodnevnom životu, a koje dete primećuje. Zbog toga roditelji od mnogih svojih aktivnosti biraju one koje „ionako moraju da obave u svakodnevnom životu“ i, čineći tako, smanjuju pritisak da za svoje dete urade još više nego što su do tada radili. Oni jednostavno uključuju svoje dete, u skladu sa njegovim interesovanjem, sposobnostima i vremenskim ograničenjima, u postavljanje i raspremanje stola, raspakivanje namirnica, pripremu hrane, pravljenje kolača, sipanje vode i soka, brisanje stola, pranje sudova, sortiranje i slaganje veša, odlaganje veša, brisanje prašine, čišćenje i pranje poda, pranje ogledala ili prozora, poliranje vaze ili cipela, sređivanje sobe, pražnjenje korpi za smeće, zalivanje biljaka unutra i napolju i aranžiranje cveća. Kada dete bude malo starije, ovo može uključiti i peglanje, šivenje, odstranjivanje korova u bašti i skupljanje lišća.

Razume se, uključujući dete u svoj rad, roditeljima će biti potrebno više vremena da obave određeni posao. Zašto bi Montesori, u drugim stvarima tako praktična žena velikih ličnih dostignuća, preporučila ovako naizgled nepraktičan pristup deci kada konačno napune petnaest meseci? Predložila je da od deteta načinimo svakodnevnog pratioca odraslog u ovim jednostavnim kućnim i porodičnim aktivnostima iz samo jednog razloga: samo zbog po- štovanja mogućnosti ljudskog života kakav možemo naći u malom detetu. Razlog da pratimo ideje i prakse Marije Montesori stoga nije da bismo bili bolji otac ili majka ili da bismo imali bolje dete, pa čak ni zato što kao roditelj mnogo volimo svoje dete. Razlog je to što poštujemo svoje dete i ono što ono predstavlja u kontinuumu ljudskog života. Sa zadacima preduzetim u ovom duhu i prateći pažnju Marije Montesori posvećenu detaljima u postavljanju i uvo- đenju svake nove aktivnosti, roditelji svuda u svetu otkrili su da su njihova deca sposobna da urade mnogo više nego što su ikada mislili.

Kao roditelj, možda ćete otkriti i da vi osećate novu lakoću u obavljanju neophodnih dužnosti po kući da je tako provedeno vreme interesantnije i prijatnije nego ranije. Više niste sluga – sada ste učitelj. Naš cilj do kraja ovog poglavlja jeste da vam pomognemo da razumete i odgovorite na ideje Montesori za vežbe svakodnevnog života i njihove materijale na realističan način – način koji istinski pomaže vama da pomognete svom detetu u njegovom samoformiranju. U suprotnom, mogli biste smatrati ove ideje lepim, ali beskorisnim.

Sledeća anegdota jednog od naših predavača na kursu za roditelje i decu ilustruje dilemu koju doživljavaju mnogi roditelji kada počnu da uključuju svoju decu u svakodnevne poslove i poslužiće kao uvod u praktičnu primenu ideja Marije Montesori. Jedna od naših majki na ovom kursu pripremila je svoju kuhinju sa Montesori stolom i stolicom, posuđem svog deteta i escajgom, malim staklenim bokalom i čašama za sipanje vode i malim sunđerom za brisanje stola nakon njegovih obroka – kao što smo predložili na našim predavanjima i prilikom kućne posete.

Nakon što je prošlo nekoliko nedelja, pitala nas je: „Šta da radim ako on ne upotrebljava mali sunđer na stolu da bi obrisao ono što prospe? Da li da ne obraćam pažnju na to, inisistiram da to uradi, predložim da to uradi? Ne znam u kojoj meri treba da ga učim.“ Da bismo odgovorile na pitanje ove majke, naglasile smo da roditelj, postajući učitelj umesto sluge, i dalje ostaje roditelj. Najbolje je opisati je kao „majku-učiteljicu“, sa naglaskom na majku, pre nego „učiteljicu-majku“ sa dominantnom ulogom učiteljice u odnosu.

Postoje dva razloga zašto je ova razlika značajna. Prvo, intenzitet odnosa roditelj-dete može da navede i roditelja i dete na preterane reakcije u njihovim odgovorima na ono drugo, naročito kada su uključeni zahtevi vezani za ponašanje.

Drugo, kuća je luka i za roditelja i za dete i važno je da postoje umekšana očekivanja – ne odustajanje, već umekšavanje. Zbog ovih razloga ne možemo dati definitivan odgovor za određenu situaciju koja uključuje svakodnevnu aktivnost roditelja i deteta.

Ali kada su roditelji nesigurni kako da uzvrate svom detetu uključenom u svakodnevnu aktivnost, treba da se sete da je saradnja osnova svih zdravih ljudskih odnosa. Mi smo saradljiva vrsta; naša sposobnost da sarađujemo je osnova civilizacije. Problem za ljudska bića nastaje kada se ne razvijaju i ne koriste veštine saradnje. Ovo nigde nije očiglednije nego između roditelja i deteta.

Vežbe iz svakodnevnog života su preovlađujuća sredstva za razvijanje veština saradnje kako kod deteta, tako i kod roditelja; drugim rečima, pružaju najbolje prilike da postanete „majka-učiteljica“ ili „otac-učitelj“ petnaestomesečnom detetu.

Kasnije u ovom razmotrićemo moguće odgovore na pitanje ove majke. Ovde želimo da naglasimo da ćete vremenom pronaći odgovore na svoja pitanja posmatranjem i radom sa svojim detetom, kako se budu javljale određene situacije. Počnimo, dakle, da opisujemo kako organizovati vežbe iz svakodnevnog života. Prvo moramo detetu dati materijale koje može uspešno koristiti da bi izvelo ove vežbe, kao i cikluse aktivnosti koje ove vežbe omogućavaju. Da bismo to postigli, moramo odabrati materijale koji su strukturirani za dečje samostalno i ponovljeno vežbanje nakon što odrasla osoba pokaže kako se koriste. Moraju biti prave, veličine prilagođene detetu i organizovane na jednostavan, lako razumljiv i uredan način. Da bismo pripremili bilo koju aktivnost za dete, neophodno je da roditelj promisli svaki detalj unapred.

Na primer, da li je kreker dovoljno čvrst da se po njemu namaže maslac ili će se polomiti pod pritiskom noža? Da bi petnaestomesečno dete iseckalo kriške jabuke na komadiće veličine zalogaja, kriške moraju biti položene bočno, tako da bude lakše preseći koru, i tome slično. Sve ove poteškoće postaju jasne odrasloj osobi u prvom periodu vežbanja pre pokazivanja detetu. Ovakva praksa takođe čini da postanemo svesni da, kao odrasli, automatski promišljamo sve što radimo pre nego što počnemo da sprovodimo aktivnosti. „Prvo, moram da pripremim tacnu sa materijalima i da ih postavim. Zatim moram da uzmem šargarepu za ljuštenje. Sada treba da uzmem ljuštilicu i povučem sa leve na desnu stranu i stavim svaku oljuštenu traku u činiju sa desne strane“ i tako dalje. Ovo praktično iskustvo sa organizovanom aktivnošću u vežbama iz svakodnevnog života pomaže detetu da vremenom počne da razmišlja logično i organizovano i da postane svesno rezultata svojih aktivnosti. Ako materijale odabrane za određenu svrhu, kao što je priprema hrane, postavimo na tacnu po redu i redosledu upotrebe, sleva nadesno i odozgo nadole, dete mentalno usvaja ovaj precizan red i on postaje deo njegove funkcionalne inteligencije.

Prepoznajemo ovaj određeni mentalni red kao ono što je potrebno za efikasno čitanje i pisanje, na primer. Stoga se kroz ove cikluse aktivnosti sa materijalima iz stvarnog života deca posredno pripremaju za pisani jezik u budućnosti. Materijali potrebni za svaku posebnu aktivnost skupljeni su zajedno na poslužavniku za dete. Neophodno je da ovaj odabir odrasla osoba napravi unapred zato što, kao što smo pomenuli, dete ima upijajući, a ne rasuđujući um. Pre nego što napuni šest godina, dete ne može da prosudi koji će mu materijali trebati, ni da zna gde da ih pronađe (nakon šeste godine, dete je razvilo neophodan um koji rasuđuje i može da promišlja i planira ono što je potrebno).

Zbog toga su u Montesori učionici za mlađi osnovnoškolski uzrast predmeti za različite zadatke, kao što su naučni eksperimenti ili umetnički projekti, namerno ostavljeni tako da ih dete sakupi sa različitih mesta u sobi, baš kao kad biste skupili neophodan pribor i namirnice u svojoj kuhinji ako hoćete da mesite ili kuvate (to što moraju da sakupe potrebne materijale iz cele sobe osnovnoškolskoj deci pruža priliku da uvežbaju svoje novoformirane rasuđujuće umove i deo je podsticaja za aktivnost). Nakon što isplanirate svaki detalj aktivnosti, organizujete poslužavnik sa materijalima i provežbate sa njima, možete da poka- žete zadati ciklus aktivnosti za svoje dete. Učinite to veoma polako i metodično, praveći kratke pauze nakon svakog koraka. Vaše dete želi da vas imitira, ali njegove veštine mišljenja su ograničene. Oslanja se na naviku, matricu i ponavljanje. Morate mu pokazati šta da radi na tačno isti način i istim redosledom (sleva nadesno, odozgo nadole). U početku mu korišćenje istog sistema svaki put olakšava da zapamti.

Kasnije, kada bude starije, razviće sopstveni sistem, ali zasad su ponavljanje i preciznost od suštinskog značaja za uspeh.

Deca oponašaju sve što odrasli rade. Ona ne mogu da razumeju izuzetke. Kada postavljate sto za svoje dete, na primer, morate da nosite tanjir sa obe ruke, a palčevi vam moraju biti na gornjoj strani tanjira, jedan nasuprot drugom. Ako ste u žurbi, bolje je da koristite poslužavnik za više stvari, nego da nosite po jednu u svakoj ruci. Ovo je važno zato što ne možete očekivati da vaše dete razume da vi možete da nosite po čašu u svakoj ruci dok ono mora da nosi samo jednu čašu sa obe ruke. Deca će raditi onako kako vi radite, a ne onako kako vi govorite, a to će rezultirati greškama i neuspehom. Vremenom, vaše dete će naučiti da je nošenje poslužavnika efikasan način da se nosi više od jednog predmeta istovremeno. Nakon što odrasla osoba pokaže kako se radi vežba iz svakodnevnog života, na redu je dete. Posmatrajte šta radi i pomozite mu ako je potrebno.

Važno je imati na umu da je vaše dete zainteresovano za proces u koji ste oboje uključeni, a ne u rezultat tog procesa. Uživa u brisanju stola, ali njegov cilj nije suv sto. Jedna majka na predavanju za roditelje postavila je pitanje o tome kako da reaguje na vodu koju njeno dete prosipa; morala je prvo da razmisli kako da privuče njegovo zanimanje za aktivnost brisanja stola. Mogla je da isproba nekoliko mogućnosti: da pogleda u prosutu vodu sa prenaglašenom pažnjom i koncentracijom, koristeći govor: „O-o-o, vidim ovde nešto prosuto“, ili da sama uzme sunđer i veoma pažljivo i metodično pokaže kako da se obriše prosuta voda, koristeći pokrete sleva nadesno i odozgo nadole. Montesori je ovakve precizne odgovore odraslog nazivala „tačkama interesovanja“. Upravo ove tačke interesovanja uvlače decu dublje u aktivnost u koju su se uključila ili ih vraćaju u nju nakon što su izgubila koncentraciju: poslednja kap vode iz bokala dok se sipa, mali komad sira preostao na seckalici, trunka brašna na oklagiji, ili drška cveta koja jedva doseže do vode u vazi. Tačke interesovanja pomažu detetu da razjasni izazov u aktivnosti. Postavljanje izazova u aktivnosti je motivator da se cela aktivnost izdrži do kraja i zatim ponovi. Ukoliko, međutim, tačke interesovanja ne uspeju da ožive njegovo interesovanje, još uvek je važno da dete vidi da je radnja završena. U našoj anegdotskoj situaciji, odrasla osoba jednostavno uzima sunđer i završava radnju za dete.

Verbalizovanje onoga što radite često pomaže da se dete usredsredi, zato što je jezik za njega tako moćan. Mogli biste reći: „Sada ću da obrišem sto. Gledaj.“ Zatim nastavite sa brisanjem. Detaljnije ćemo razmotriti motivacionu ulogu jezika u samoformiranju deteta u devetom poglavlju. Nakon što pokažete vežbu iz svakodnevnog života i kada vaše dete počne da je primenjuje sa koncentracijom, morate biti pažljivi da ga ne prekidate. Ponekad je to odraslima, čak i obučenim Montesori učiteljima, teško. Kao što je kazala jedna Montesori učiteljica iz Zajednice mlađe dece: „Za mene je preveliko iskušenje da im previše pomažem. Osećam da bi trebalo da radim nešto. Dolazim iz sveta u kome sam obučena da neprestano budem aktivna.“

Ipak, suština saradnje je davanje i uzimanje. Kada se jednom uspešno uspostavi veza između deteta i materijala, odrasli mora da se povuče i ostavi dete da radi na miru. Volja i koncentracija deteta su još uvek veoma krhki tokom prve tri godine. Ako ga prekinete bez potrebe, njemu je veoma teško da se vrati na aktivnost. Ako je u potpunosti angažovano, a postoji još nešto što želite da mu pokažete, pokušajte da sačekate drugu priliku. Odrasli su često iznenađeni kada otkriju da čak i pohvala predstavlja ometanje za malo dete udubljeno u rad.

Ipak, kao što smo napomenule u drugom poglavlju, komentarisanje ili aplaudiranje zbog uspeha koji je dete postiglo može da prekine njegovu unesenost u doživljaj i skrene mu pažnju na vas. Osim toga, roditeljsko navijanje, ukoliko je preterano, može da ometa samostalnost deteta i da doprinese očekivanju publike čak i za uobičajena postignuća. Ako vaše dvanaestomesečno dete veoma pažljivo prespe svoju kašiku vode iz malog staklenog bokala u malu čašu bez prosipanja, možete podeliti njegovo zadovoljstvo ovim uspehom jednim toplim osmehom. Ovako blag odgovor pokazuje da ste srećni zbog svog deteta, zato što znate da je ono srećno. Niste srećni zato što je vaše dete „superbeba“. U bilo kom uzrastu, razvijanje preuveličane slike o sebi vremenom vodi ka izolovanosti i usamljenosti.

Naš cilj je da pomognemo deci da cene činjenicu da su jedinstvena bića, i nama dragocena. Istovremeno, želimo da shvate da su i sva druga ljudska bića jedinstvena.

Odlomak iz knjige “Montesori od početka (dete kod kuće, od rođenja do treće godine)”

Lin Lilard Džesen, Pola Pouk Lilard (autor) ,Anđelija Jočić (prevod)

Izdavač: ProPolis Books

Izvor: mojpedijatar.co.rs