Savremeni klasici: „Ratni konj“ i „Zlatna dolina“ Majkla Morpurga

Morpurgo u „Zlatnoj dolini” priča o Šonu i Eni, bratu i sestri, koji preplovljavaju okean tražeći oca, a jedini imetak su im ogrlica i violina. Topla priča o dobrim i lošim ljudima, bratsko-sestrinskoj ljubavi i pronalaženju ognjišta. Šonova i Enina kuća bila je ista kao i sve ostale u selu: mala, zdepasta, kamena, ali sa najvišim dimnjakom u celoj Irskoj. „Što je dimnjak viši, bolje vuče“, govorio  je otac rođacima koji su se sjatili da pomognu pri izgradnji kuće. Isti takav dimnjak, ali na drugom kontinentu, daleko u Americi, biće Šonu i Eni putokaz do kuće. Do novog doma koji nikad nisu videli, ali koji će zvati svojim. A na putu do njega preći će okean, zarađivati svirajući i pevajući na ulici, voziti se parobrodom, tražiti zlato. Upoznaće mnogo dobrih, ali i loših ljudi, i ostaće ubeđeni da dokle god je ogrlica u njihovom posedu, ništa loše ne može da im se desi. Oko njegovog se pojavljivanja, nestajanja, te ponovnog pronalaženja vrti čitava storija…

О piscu:

Majkl Morpurgo je vrlo interesantan lik na svetskoj autorskoj sceni. Pisanje za decu nije jedino u čemu je dobar: on je, takođe, pesnik, scenarista i libretista! Njegov prvi posao bio je posao profesora engleskog jezika u osnovnoj školi. U svojim kasnim dvadesetim, učeći decu maternjem jeziku, otkrio je svoj dar za pisanje i šta je ono čime u budućnosti želi da se bavi, o čemu je kasnije rekao: „Pričajući im priče, otkrio sam da oni u tim pričama osete magiju. I shvatio sam da postoji magija i za mene!“

Supruga i on otvorili su svoju farmu deci iz grada, da bi se deca upoznala sa životom na selu i uspostavila posebne veze sa životinjama. Tokom godina, kupili su još tri farme i nastavili ovaj program, a više od 85.000 dece prošlo je kroz te farme u kojima program traje sedam dana, a osmišljen je tako da četrdesetak dece sa svojim nastavnicima u toku boravka dugog sedam dana bude izdeljeno po grupama, a da svaka grupa bar dva puta bude uključena u isti posao, kako bi deca shvatila značaj brige o životinjama i zajedničkog rada. Poslovi uključuju hranjenje, čišćenje, timarenje, mužu i rad u bašti. Mnogi poslovi su sezonski, u proleće uključuju jagnjenje ovaca, a u jesen pravljenje voćnog soka od jabuke. Kada po drugi put rade neki posao, mali farmeri osećaju se vrlo iskusnim i taj osećaj daje im samopouzdanje. Jedne večeri Morpurgo je bio sa suprugom na jednoj od svojih farmi. Kada su bili pored štale, primetili su dečaka, koji je imao izražen problem sa mucanjem, kako stoji tik uz glavu konja. Stajao je ispod lampe i pričao, pričao, pričao. Konj je strizao ušima, kao da je znao da mora da stoji mirno i da mora da sasluša sve što dečak ima da mu kaže o svom danu. Morpurgo je otišao do učitelja i doveo ga da vidi nesvakidašnji događaj, kako dečak koji uglavnom ćuti sada priča, a konj ga sluša, reči su naprosto navirale. Straha je nestalo, zamenilo ga je poverenje između dečaka i konja i tada je Morpurgo pomislio: da, možeš da napišeš priču o ratu viđenom očima konja, pusti konja da priča priču, zatim pusti britanskog vojnika, nemačkog vojnika i, na kraju, francusku porodicu i možda ćeš dobiti univerzalnu sliku patnje u ratu… „I tako sam napisao tu priču…pišući kao konj šest meseci.“

Roman „Ratni konj“ je omiljeni roman Majkla Morpurga njemu samom. Adaptiran je za pozorište i film. Pozorišna predstava osvojila je brojne nagrade za scenografiju, jer su konji u predstavi bili u prirodnoj veličini. Tri godine nakon londonske premijere objavljeno je da se predstava seli na Brodvej, u Njujork, što je najveći uspeh koju jedna pozorišna predstava može da doživi. Filmsku verziju ovog romana režirao je Stiven Spilberg. A postoji i jedna slika, koje ne bi bilo da nije bilo romana. Naime, u prologu „Ratnog konja“ pominje se portret Džoija naslikan od strane kapetana Nikolsa, koja visi na ulazu u većnicu (neimenovanog) sela. Taj podatak je Morpurgova fikcija. Međutim, nakon uspeha pozorišnog komada, turisti su počeli u većem broju da posećuju selo u kojem Morpurgo živi, želeći da vide sliku. To ga je primoralo da naruči ulje na platnu opisano u knjizi i slika sada zaista visi tamo gde i piše. Platno je naslikao Ali Banister, koji je bio „konjski frizer i šminker“ u filmu Stivena Spilberga i koji je u filmu bio zadužen i za oslikavanje scena sa Džoijem.  Izložba pod nazivom „Ratni konj: istina i fikcija“ otvorena je u oktobru 2011. u Nacionalnom vojnom muzeju i, pored istinitih priča o konjima u ratu i ljudima koji su zavisili od njih, sadrži i crteže nastale za potrebe pozorišne predstave i snimanja filma. „U davna ratna vremena – klasične ratne priče za decu“ naziv je izložbe koja se od februara do decembra 2011. održavala u Državnom ratnom muzeju u Londonu. „Ratni konj“ Majkla Morpurga bio je jedna od pet dečijih knjiga koja je predstavljena na ovoj izložbi. Ali nije i jedina u kojoj se Morpurgo bavi temom rata i decom u njemu.

Ali to je već neka druga priča…