Harijet Maners povremeno sebi postavlja ona teška pitanja, večita, na koja niko ne zna odgovor:
Koja je svrha života?
Gde je kraj vasione?
Postoji li Bog?
Šta nije u redu s tim momcima?
Potrebno je da odglumi nezainteresovanost, ali kada je poslednji put glumila drvo u predstavi o Snežani i sedam patuljaka, pala je sa bine i ostala da leži na podu, mlatarajući grančicama.
Harijet je u Tokiju, i Nik je u Tokiju. I Juko, Vilbur, baka i još poneko… svi su u Tokiju. A Harijet bi rado menjala sve činjenice koje zna za čak i najmanju ideju o tome šta bi trebalo da uradi i kako da se izvuče iz nevolje.
Harijet Maners zavolela je sve u vezi sa Japanom: njegovu čudnovatost, buku i visinu; uljudnost njegovih građana i to što je istovremeno neverovatno uređen i divalj; ogromne led-ekrane postavljene na zgrade; to što možeš nebrojeno mnogo puta da ubaciš novčić u aparat za izdavanje ulaznica i on se neće pokvariti; električne toalete sa ugrejanim daskama koje sviraju kad sedneš na njih i pritom te voda prska odozdo i jako šušti da se ne bi čuo zvuk piškenja; to što ljudi strpljivo stoje i čekaju da se upali zeleno svetlo na semaforu čak i onda kada na drumu nema nijednog automobila; osećaj da joj ne bi bilo dosadno ni da živi u Japanu milion godina. To što u Tokiju može da sretne sićušnog, čupavog psa obučenog u zelenu haljinicu, kog vode na drečavozelenom, šljaštećem, pulsirajućem povocu. U Tokiju nikog nije briga ima li nešto smisla ili nema, u Tokiju Harijet uživa i menja se, ostajući svoja.
Osnovna odlika serijala o Harijet Maners je emotivnost. Čitav spektar emocija, jer – prateći Harijetine avanture – zajedno sa njom se smejemo, plačemo, plješćemo rukama, crvenimo od neprijatnosti, ljutimo se zbog nepravde i nerazumevanja. Harijetine dogodovštine su emotivni rolerkoster i sve vreme smo uronjeni u njen život.
Harijet je u svet mode ubačena slučajno, bio je to san njene najbolje prijateljice, a ne njen. Sve vreme oseća da se ne uklapa, jer ne mari za odeću, šminku, poznate marke, niti ima telo koje plovi pistom. Ali, ova knjiga i jeste mnogo više od neobičnog Harijetinog iskustva u modelingu. Ovo je knjiga o Harijetinom samoispitivanju: ko je prava ona i gde se uklapa. Ovo je knjiga o prihvatanju sebe, o voljenju sebe kakav jesi i o tome kako ostati veran samom sebi, bez obzira na spoljašnje okolnosti koje se trude da odvuku u neželjenom pravcu. Najlepša poruka koju svaka majka može da prenese ćerki jeste da prigrli sebe baš takvu, jedinstvenu, bez obzira da li se uklapa u očekivane kalupe. Lik Harijet u sebi sadrži pomalo od svakog od nas i u tome je njena ljupkost. Te osobine čine je vrlo realističnom, kompleksnom i lako je voleti je. Ista je stvar sa svim ostalim likovima u knjizi. Ali, ono što ovu knjigu čini nezaboravnom jeste stil pisanja. Unutrašnji monolozi, baražna vatra nasumičnih zanimljivih životnih činjenica, neobične situacije i preokreti čine da se čitalac smeje na svakoj strani. Osmehne i prasne u smeh, naizmenično. Harijet razmišlja o univerzalnim stvarima: uklapanju u svet, prijateljstvu, ljubavi, porodičnim odnosima, različitostima među ljudima i njihovom prihvatanju.
U Smotanoj manekenki radnja je smeštena u Tokio, gde Harijet nastavlja slučajno pronađenu manekensku karijeru. Upoznaje nove prijateljice, za koje ne može da utvrdi da li su stvarno baš takve kakvima se predstavljaju. Suočena je sa bezbroj novih situacija i iskušenja, a zajedno sa njenom trapavošću i neuklopljenošću, one su izvor mnogih smešnih scena. Harijet nije savršena manekenka, i svesna je toga, a tu iskrenost čitalac najpre zavoli kod nje. Likovi koje već dobro poznajemo iz prve knjige u tu, onakvi kakvim ih pamtimo, ali zreliji, a upoznaćemo i jednu krajnje neobičnu baku, koja postaje izuzetno bitna za sazrevanje i osamostaljenje unuke tinejdžerke. Pratićemo razvijanje romantične priče iz prvog dela i proživljavati je zajedno sa Harijet.
A na kraju ćemo saznati da je ,,99.99999999999999999% svakog atoma sačinjeno od praznog prostora. To znači da svaka stvar koja je sada ispred vas – stolica na kojoj sedite, obuća koju nosite, naočare na vašem nosu, čokolada u vašim ustima – uglavnom nije tu. A to uključuje i vas.“
I zamislićemo se nad ovom činjenicom.
Holi Smejl (1981) je britanska spisateljica. Diplomirala je englesku književnost i ima master iz studija o Šekspiru. Kada je imala 15 godina, regrutovala ju je modna agencija i bavila se manekenstvom dve godine- po sopstvenim rečima – ne uživajući u tome. To iskustvo, zajedno sa činjenicom da je u detinjstvu trpela vršnjačko nasilje, uticalo je na njeno opredeljenje za temu prvog romana. Tako je nastala Štreberka, koja je, čim se pojavila, osvojila Voterston nagradu za dečju književnost, nagradu za najbolju knjigu za uzrast 11-14 godina i bila nominovana za Roald Dal nagradu.
