O meni
Ko sam ja?
Iznova sebi postavljam to pitanje, pa onda saznajem, proširujem, poništavam, istražujem. Ono što je sasvim izvesno je da se zovem Sandra Živkov i da sam mama troje dece: Tare (8), Jovane (6) i Filipa (2,5). Diplomirani sam etnomuzikolog. Pre par meseci napustila sam posao nastavnika muzičke kulture. Suočila sa šokom i nevericom uže i šire familije, jer državna služba je državna služba!
Dok odgovaram na vaša pitanja, zapravo ni sama nemam konačni plan. U fazi sam osmišljavanja šta i kako dalje. Stalno na klackalici: full time mama vs mama umetnik. Verujem u krativnost na svakom polju, volim da pišem i analiziram ljude (upravo revitalizujem svoj blog (http://zaigrajse.blogspot.rs) komponujem, držim povremeno časove, pevam u Horu za odrasle Ama baš.
Dakle, ideal kojem težim (i ne mislim da je nemoguć) je otvoriti zaigraonicu, radionicu, školicu; pisati, blogovati, pevati, kuvati, rasti zajedno sa porodicom i u svemu se kreativno izraziti. Više igre, manje stresa!
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Svu svoju decu rodih nakon tridesete, tačnije sa 33, 35 i 39 godina.
Čini mi se da sam se lepo snašla u novoj ulozi, mada je izazova bilo, ima ih a i znam da će ih biti. Mislim da svako od nas ima svoje vreme. Suprug i ja smo se dugo zabavljali a onda venčali i čekali na rođenje naše Tare 5 godina. A onda se proces ubrzao, vreme zgusnulo, pa nam brzo dođoše i Jovana i Filip. Sad kad posmatram unazad, smatram da je najbolja priprema za roditeljstvo biti otvoren i spreman na činjenicu da nećeš uvek znati i umeti, te da je to ok.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Protivnik sam generalizacija u svakom pogledu i večitito se borim sa njima. Po meni, godine nisu presudan faktor za dobro majčinstvo. Poznajem dobre i srećne mame različitih godina. Sve više shvatam da je presudno da je žena, buduća mama psihofizički spremna, da nema spoljnih pritisaka i da ima pravog partnera za tu veliku ulogu. Nažalost, u mnogim segmentima društvo i dalje vrši stvaran i opipljiv ali i onaj skriveni pritisak na žene. To rezultura i pogrešnim vremenom za majčinstvo. Sa druge strane, optimista sam, verujem da se sve može popraviti ako osvestimo probleme i suočimo se sa njima. Danas se pojam mladosti a i zrelosti donekle relativizovao pa su i godine samo broj. Mladost je stanje duha, otvorenost, nepomirljivost, nada i vera da možeš više, bolje. Da budeš zreo ali ne i konačan.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Komičnih situacija ima pregršt. Kao mama troje dece, mnogi mi je smešno kad se setim svojih početaka. Takvo je recimo ozbiljno i vrlo studiozno pristupanje svakodnevnim aktivnostima sa bebom. Naravno prvom. Još čuvam svesku u koju sam do detalja pratila satnicu dojenja, sa sve beleškom na kojoj strani beba sisa i koliko to traje. A tu je i čuveno praćenje izgleda pelene. Sa prvim detetom imaš vremena ali ne i opuštenost. Onda ti nakon nepune dve godine dođe drugo dete, pa nemaš vremena, želeo bi da se opustiš ali se nerviraš kako prvo dete reaguje na bebu. A kad stigne treće, tad realno ima trostruko više obaveza, ali matematika u roditeljstvu nije ista: odjednom ti sve lakše! Čudom se čudiš, uživaš, odbaciš gomilu gluposti od ranije, ne nerviraš se za svaku sitnicu, fokusiraš se na uživanje, osvestiš trenutak. I konačno daješ i sebi i deci vreme.
Ovo je moje iskustvo, tj meni je tri magični broj.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme je uvek, tačnije može biti kad god vi to osećate. Utišajte sve spoljne glasove, oslušnite sebe i znaćete.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Najvažnija lekcija je ona koja kaže da deca nas uče koliko i mi njih. Moramo biti spremni da se menjamo. Mi odrasli imamo iskustvo, informacije, nameru i naravno ljubav, a oni iskrenost, ogoljenu istinu i suštinu življenja. Deca vide jasno, bez predrasuda, bez opterećenja. To opterećenje dolazi kasnije. Ponekad me toliko prodrmaju da se zapitam odakle im ta iskonstka mudrost. Pokazuju mi kako da budem bolji roditelj. To je stalna borba, kako spoljašnja tako i unutrašnja. Ponekad izgubim bitku, ali svaku sledeću lakše i sad već znam da je to u redu.
Pokušavam da ih učim a i da se sama prisetim kako sa lakoćom živeti, menjati šta možeš, prihvatati šta je van tvoje kontrole i da bez obzira na sve imaš svoju istinu.
Volela bih da ih naučim da izražavaju zahvalnost, uživaju u divnim sitnicama, da su svesni lepote i dobrote. Da znaju da postoje loše stvari ali da im fokus ne bude na negativnom. Da registruju, ali ne uvek kritikuju.
Takođe, važno je znati da je svako dete priča za sebe. Moramo im pomoći da tu svoju priču razviju. Velika mi je lekcija bila i još uvek je, da prepoznam kada bi trebalo svakom od njih da pristupim pojedinačno a kada zbirno. Da imaju ista prava i obaveze, ali različite afinitete, želje, snove.
Decu a i sebe iznova učim toleranciji i fleksibilnosti, ali i pravilima. Ne volim idealizaciju prošlih vremena ali ni današnji skoro naučni pristup roditeljstvu. Verujem u večne vrednosti, u kombinaciju znanja i intuicije, zdrav razum, bezgraničnu ljubav ali i postavljanje granica. Potrebne su nam upravo da bismo ih jednog dana prešli ili prekrojili za sebe.
Ovo me niste pitali
Deci je važno da je roditelj srećan. Dakle, ako češće izgovaramo da se žrtvujemo za njih nego da ih volimo, onda nešto nije u redu. Jedno je dati svoju ljubav i pažnju detetu, a drugo učiti ga sebičnosti. Ljubav je dvosmerna ulica.
Roditeljstvo je veliki i, ali divan izazov. Mislim da bi svi ponekad trebalo malo više da se igramo pa ćemo i velike probleme lakše rešavati. A deci je potrebna ta lekcija!
Izvor: Detinjarije.com
