Samohrane majke, razvedene ili one koje rode i podižu dete same, van partnerske zajednice – veliki krst, veliki izazov, stigma, odgovornost, hrabrost. Ali, svako mučeništvo ima svoju drugu stranu. Razgovarala sam sa mnogo odraslih ljudi čije su majke bile hrabre i jake i podizale ih same. Neki od njih čak i ne znaju oca, drugi sa njim imaju nikakav ili jako loš kontakt jer su o njemu slušali iz usta žene koju je razočarao i koja je u njihovo ime odlučila da otac ne postoji.
Tu leže izazovi samostalnog odgajanja dece. Ne u samoj činjenici odsustva drugog roditelja, iz ma kog razloga, već u (ne)sposobnosti žene da nadraste svoju povređenost i dozvoli detetu da ima oca, tog koga ona ne voli, koga često mrzi, prezire, koji ju je razočarao ali s kojim je jednom bila dovoljno bliska da dobije sa njim dete. Ne treba se na tom teškom putu gorditi, ne treba trovati dušu deteta mržnjom, jer posledice su dalekosežne. Ne treba oko sebe i deteta podizati ogradu od bodljikave žice koja čuva vaš mali svet. Ma koliko vam bilo teško i koliki bio vaš otpor, treba dati šansu muškarcu da bude otac ako već nije mogao da bude vaš partner. Svako dete ima pravo na oca pa i vaše, to je biološki ali i psihološki ram sa slikom u kojoj stoje dve figure ma kakve one bile.
Znam koliko će se mnoge majke ljutiti na mene, znam jer to svaki put viđam kad probam da im to kažem, gledajući posledice takvog njihovog stava po dete. Ali upravo je ta mera odbijanja da to čujete i prihvatite mera dubine povrede koju time trajno proizvodite, mera dubine oštećenja koje detetu nanosite a želele ste najbolje. Ako vas ovo ljuti, vratite se i pročitajte ovo još jednom i budite baš mnogo ljuti ali me, negde, čujte. Ta mera vašeg nečuvenja i nemogućnost da izađete iz svoje povređene kože zarad toga da dete poznaje i možda voli onog kog najviže mrzite je vrhunski čin vaše ljubavi za dete i velika šansa da ono bude svoj čovek a ne vaš nastavak. Neko ko će, hteo to ili ne, svojim malim ustima izgovarati vaš tekst ili tekst vaše majke koja ga je povremeno čuvala ali mu zato konstantno pričala svoju verziju priče makar joj to dete ne tražilo. Želite li da vaš sin odrasta s mržnjom i razočarenjem u muški rod, hoće li mu to pomoći da bude adekvatno polno identifikovan muškarac? Želite li da devojčica odrasta s uverenjem da su svi muškarci loši i da ostavljaju ženu, želite li da je svojom pričom predodredite za takvu sudbinu?
Tu počinje razlika izmedju prave ljubavi za dete i gordosti u svom mučeništvu, pa i sebičnosti, ako hoćete. Tu, na toj tački gde nadrastete svoj bol i date šansu vašem detetu da sutra ima drugačija iskustva. Jer bol vas ne čini pametnijim roditeljem – bol vam zamračuje um i kvari vaše roditeljstvo, ne poboljšava ga. Zato se bol mora kontrolisati, jer podizati zdravo dete je mnogo više od mukotrpne borbe za egzistenciju u kojoj ste najčešće same, i mnogo više od dečjih rodjendana gde ste jedini roditelj, i mnogo više od toga da je sve na vama toliko da biste zavrištale do neba jer niste ga same začele a same ga čuvate.
Znam sve. Živim ovde sa vama i nisam neki posmatrač iz vasione, ali jesam iz ordinacije i viđam posledice toga kad ne napravite otklon i otrujete dečje srce vašim iskustvom jer „on ne zaslužuje da ima dete“. Dajte detetu dozvolu da ga upozna samo. Ne plašite se kako ćete vi proći u toj proceni. Naravno, ne mislim ovde na očeve koji ugrožavaju decu, zlostavljače, seksualne, fizičke, od njih treba skloniti dete, mislim na one s kojima ste se razišli iz vaših razloga, kao žena i muškarac.
I nemojte sutra detetu, koje nije odgovorno za svoje rođenje, ispostaviti račun ozlojeđene žene koja je sve žrtvovala za njega, račun žrtve koja traži zadovoljenje, koja ne dozvoljava osamostaljenje, ne dozvoljava pojavu nikoga trećeg u njihovoj savršenoj simbiozi kao što nekad nije dozvoljavala prisustvo oca. Jer velika je šansa da ćete, ako ste to radili, to nastaviti sa još većim žarom i agresijom. A to nije čin ljubavi.
Volite dete, radite najbolje što možete, znajte da ste makar najbolja majka na svetu – nikakav otac jer to nije isto. I ne zaboravite, nikako ne zaboravite da volite sebe – ali ne kao žrtvu, mučenicu, samo majku, već hrabru, otvorenu, svojim likom u ogledalu zadovoljnu ženu. Koja ima toliko ljubavi za sebe da se ne plaši poređenja s drugim roditeljem i odlaska deteta kad kvalitetno obavi posao, i da mu dozvolu da je ostavi i ima svoj život jer ga niste za sebe rodile.
„Brod je jedino u luci siguran, ali brod nije za luku pravljen“. Brod je napravljen da plovi.“
~ Tatjana Milenković, specijalista medicinske psihologije, doktor psihijatrije
Izvor: Beleške sa psihoterapije
Sjajan tekst
Tekst kao da polazi od pretpostavke da su majke samohrane isključivo iz inata. Pa onda tim divnim očevima ne daju da viđaju decu. Samohrana sam majka kao i veliki broj mojih poznanica. Nijedna od nas ne brani očevima da viđaju svoju decu. I sva naša deca su nesigurna i napaćena. Otac alkoholičar je odveo svoje dete u drugi grad, napio se i izgubio dete. Otac preljubnik redovno ostavlja svoje dete kod „nove“ žene koja maltretira to dete. Otac kockar je zaključao dete samo u stanu i otišao da vrati dug. Otac koji je vratio dete slomljene ruka majci umesto da je obavesti da vodi dete kod lekara. Ili otac koji nikada ne zna kada će moći i da li će moći da dođe – što je najčešći slučaj – pa ni vi ni dete ne možete ništa da planirate. O čemu vi pričate? Kako neko ko nije dobar muž može biti dobar otac? Znam mnoge samohrane majke heroje, ali nijednu iz vašeg teksta. Samohrane majke nemaju vremena da sebe doživljavaju ni kao žrtvu ni kao mučenicu – one nemaju vremena da razmišljaju o sebi, a još manje da posećuju ordinacije. Tako da vaše „priče iz ordinacije“ deluju kao bajke za naivne. Vi kažete – mislim na one s kojima ste se razišli iz vaših razloga, kao žena i muškarac- ne „pije vodu“. Da bi se žena koja je majka razvela, potreban je mnogo jači razlog.