Piše: Ana Dukić
Anonimno pismo koje je jedna majka napisala svojoj svekrvi objavljeno je na portalu Scary Mommy i mnoge majke su se složile sa svakom rečju.
„Draga svekrvo, pre jedanaest godina otvorila si vrata s osmehom i raširenim rukama. Bila si presrećna što je tvoj najstariji sin napokon došao u posetu s fakulteta i čak je doveo i devojku. „Ona je ona prava“, rekao ti je nekoliko dana pre nego što smo stigli. Mogu samo da zamislim šta ti je prolazilo kroz glavu kad čistila fotoalbume i pripremala svoju poznatu porodičnu supu. Jesi li bila uplašena? Nisi se tako ponašala. Stisnula si me u ruke i uvela u zabavan vikend.
Ja, južnjakinja širokih očiju, željna ostavljanja dobrog utiska. Ti, pečat odobrenja. Odmah sam te zavolela.
Naravno, između nas je postojala napetost, ali ti si je pokušala umanjiti. Šetale smo i razgovarale satima. Čavrljale smo o porodici, našim interesima i budućim željama. Šalile smo o fudbalskom rivalstvu i duboko smo uronile u politiku. Čak smo razgovarale i o našim verovanjima. Brzo smo postale prijateljice.
Na dan mog vjenčanja, sećam se kako sam gledala svog muža kako pleše s tobom. Lice ti je sijalo od radosti, ali tamo je bilo još nešto. Tuga? Nostalgija? Nesigurnost?
Trebalo je da obratim više pažnje.
Godinama kasnije, nakon rođenja našeg prvog deteta, došla si kod nas i preuzela naše domaćinstvo: čišćenje kuhinje, kuvanje, pranje pumpi za grudi. Ponudila si toliko pomoći da sam, u početku, bila zaljubljena u tvoju velikodušnost. Ali tri nedelje kasnije postalo je jasno da ne nameravaš da odeš. Na pitanje o povratnoj karti, rekla si da je nemaš.
„Samo sam čekala da mi kažete da vam više nisam potrebna!“ rekla je.
U to vreme nisam mogla da shvatim zašto su me te reči uznemirile. Ali jesu.
Premotavam te reči danas. Upravo si izašla iz moje kuće nakon onoga što se može opisati samo kao poseta iz pakla. Od trenutka kad si stigla, brojala sam minute do tvog odlaska. Tokom cele tvoje posete, kritikovala si naše roditeljstvo, preuzela kuhinju i utaborila se kao glave moje kuće. Kritikovala si me što sam ujutro probudila supruga kako bi mi pomogao s decom. Savetovala si mi da naša taktika u disciplini ne funkcioniše. Čak si i pitala nameravam li da naučim svoje dete da koristi nošu.
Kunem se da sam skoro bacila kamen na tvoj auto i vrištala: „Nikad se ne vraćaj!“ Kad si otišla, shvatila sam da sam u totalnom bedaku jer sam te poljubila u obraz i zamolila da se uskoro vratiš. Koliko smo daleko otišli od neobveznih šetnji i domaće supe.
Evo ja sedim, razmišljam, pokušavam da shvatim šta se, dođavola, dogodilo između nas. Shvatam da je nešto od ovoga moja krivica. Loša sam u postavljanju granica. Ali ovo? Ovo je jedno. Ne želim da mrzim tvoje društvo. Želim da ti pružim istu milost i ljubav koju sam primala tolike godine.
Dakle, u tom tonu, mislim da je vreme za ovaj razgovor.
*dubok udah*
Volim te. Poštujem te. I znam da si odgajila dvoje divne dece. Ali za ime Božje, dopusti mi da ja odgajam svoje.
Uvijek sam pozdravljala tvoje savete o toliko mnogo stvari: rasprodaja košulja u Ann Taylor, planovi za odmor, gde kupiti gume. Naše prijateljstvo je nešto dragoceno, ali postoje granice koje ne možeš preći bez da ih oštetiš. Da budem jasna, te granice su nacrtane bojicama oko moje dece.
To znači da mi ne možeš reći šta bi moja deca trebalo ili ne bi trebalo da jedu. Ne smeš da se smeješ činjenici da je moje najstarije dete još uvek okrenuto prema nazad u svom autosedištu. Ne bi trebalo ležerno da spomeneš da su se tvoji sinovi igrali napolju bez nadzora u uzrastu od 3 godine. Nemoj trubiti o tome da naša predškolska ustanova izgleda zastarelo i prašnjavo.
Čuješ li me? Nadam se
Lepo je što brineš o svemo tome. Ali, za ime sveta, to su moje brige! Kao mama ovog domaćinstva, uveravam te da su naši roditeljski izbori namerni, provereni i doneseni zajednički. Sigurna sam da će te to verojatno šokirati, ali tvoje „nežne preporuke“ osećam kao osuđujuće kritike. Znaš da ne postoji ništa intimno, lično ili važno kao što je to uloga roditelja. Tvoj sin i ja radimo najbolje što možemo. Tvoja nepoželjna povratna informacija je poput kritike. To nije dobrodošlo.
I ima još nešto. Znam da će biti bolno da čuješ koliko god boli kad to kažem, ali tvoj roditeljski posao je gotov. Tvoj sin je divan čovek. Ključna reč: čovek. Više mu ne treba odgajanje, mama. A njegova deca? Imaju majku.
Sećaš li se kada si ostala „samo čekajući da kažemo da nam više nisi potrebna“? Pa, zapravo nam više nisi potrebna.“
Izvor: Miss7mama
