Jamina Bone je ilustratorka koja je nakon drugog porođaja počela da pati od depresije. Kao specijalni pedagog osećala se posebno pogođenom situacijom u kojoj nije bila, po svom mišljenju, na nivou zadatka koji je pred njom.
Bila je slomljena, osećala se nedovoljno vrednom i mučio ju je osećaj krivice i sebičnosti. „Loše misli su mi neprestano strujale kroz glavu, zamišljala sam najstrašnije scenarije, od smrti moje bebe do toga da naudim sebi. Izolacija, nedostatak sna i porodični problemi očigledno su bili pokretači depresije, ali ja nisam toga bila svesna, mislila sam da mi majčinstvo prosto ne ide od ruke“.
Vremenom, Bone je uspela da se oslobodi osećaja da nije dovoljno dobra mama i danas svojim ilustracijama ohrabruje i druge nesavršene mame da odbace društvene norme i prihvate sebe onakvim kakve jesu, sa svim osobinama zbog kojima se majkama često sudi kao lošim.
Bombardovane smo prizorima savršenog majčinstva sa društvenih mreža. Od majki se očekuje da se daju 100% fizički i mentalno, traženje pomoći se vidi kao slabost, a ako ste depresivni, onda ste nezahvalni i sebični. Današnje društvo uzdiže požrtvovano majčinstvo na pijedestal, osuđujući majke koji traže pomoć. Ne shvatamo da brkamo nesebičnost sa samomržnjom i samoprezirom.
Jamina radi na tome da ispravi nepravde. “Mnogi od nas su sebe izgradili na traumi, ne shvatajući potrebu za unutrašnjim isceljenjem. Depresija je bio moj neželjeni “poklon” koji je primorao mene i moju porodicu da sagledamo svaki aspekt naših života koji nam nije išao u prilog. Postavili smo granice, otišli na terapiju, razgovarali sa našim lekarima i zatvorili vrata svim spoljnim očekivanjima prema našoj porodici”.
Svoje roditeljstvo ona danas opisuje kao “dovoljno dobro” i kaže da bira da se fokusira se na sve ono u čemu je dobra. Smatra da se njena deca osećaju sigurno, da osećaju da se nad njima bdi, da ih neko čuje i podržava. „Dokle god napredujem na sopstvenom roditeljskom putu, dovoljno sam dobra“, kaže Jamina. Ona je napravila i kratki kviz koji mamama pomaže da osveste svoje najvažnije vrednosti, i ne podlegnu osećaju krivice kad god neka „savršena“ mama objavi slike bezglutenskih keksa bez šećera ili domaćih jela u zanimljivim oblicima na koje se njena deca nikada ne žale, da bi zatim organizovala edukativne aktivnosti i učila svog jednogodišnjaka pisanju jer nikada nije rano za rano učenje. Razlika između vas i ove mame nije u tome što ona to postiže a vi ne, već što vas dve imate različite vrednosti, poručuje Jamina.
