Čuli smo i ranije da je u pojedinim bolnicama pravilo da deca, ma kog da su uzrasta, ostaju sama, bez roditeljske pratnje. Jer – korona je. Takvo je sada pravilo.
A mi pitamo – zašto pravilo nije da se, o trošku fonda, države, čega god, svaki roditelj testira kad dovede dete i da može da bude pored njega, ako je zdrav?
Svoje iskustvo nam prenosi Ana Vojinović, mama dva dečaka koja je sa mlađim od njih, bebom od 9 meseci, ostala u bolnici. Evo kako je to izgledalo.
– Zove se?
– Lazar Vojinović.
– Dobro, Lazar, evo sad ćemo za čas. Ostavite stvari tu, sada će doci sestra da joj predate dete, ovo je broj za kontakt gde možete pozvati za informacije o njemu.
– Izvinite šta da ‘predam’ sestri? Nismo na aerodromu i nisam donela kofer. Da vi niste pomešali nešto?
– Gospođo, korona je, ne možete ostati sa detetom u bolnici.
– Bebom, ne detetom, izvinite, bebom od 9 meseci. I 9 godina da ima svakako ne bi ostao ovde bez roditelja.
– Stvarno ne znam šta da vam kažem, takva su pravila, mi ne možemo mimo njih. Evo sestre. Hej kaži, aha, to je ona što joj je ovaj ono, aha dobro, dobro, ajde prođite sa bebom, trebalo je odmah da kažete čiji ste.
– Dakle da nema tog ‘onog’ vi ne biste zajedno nas primili?!
– Šta da vam kažemo, korona je.
– Izvolite, ovo je vaša soba, evo uzmite stolicu iz trpezarije pa stavite pored kreveca, nemamo kreveta.
– Hvala.
– Dobar dan, teto. Šta je tvojoj bebi? Ja sam Maša, teto, teto ja sam Marija, što je tvoja beba došla?
I tako 72 naredna sata. Red plakanja, red pitanja, red terapije.
Od sve dece na odeljenju samo je njih troje bilo sa roditeljima jer imaju tog “nekog”. Ostala deca su bila sama. Između Lazarevog spavanja i inhalacija, pa čak i noću dok on spava bila sam sa nekim od te dece. Pričaj priču, pleti kiku, crtaj Dina, daj plazmu, daj vode, zovi tatu, zovi mamu, ljuljaj, pevaj.
Tu tugu, te dečje suze, to dozivanje roditelja i same roditelje koji kroz ekran da mogu prošli bi unutra, zahvalnost što sam tu. Jedne devojčice otac je sve vreme bio na parkingu, nju sam podizala na prozor da maše tati svaki čas…
Sva ta deca, to sivilo i svi ti kreveci sa gvozdenim šipkama, drvene stolice sa kojih se majke preturaju, sav onaj hleb koji sam jela (jer postim pa mi dva kruga salame nisu potrebna), moje dete koje me bespomoćno gleda, onako malo, najmanje tamo, pa mu ništa nije jasno ko su sva ta deca oko njegove mame.
Uzdasi starije dece, pogledi koji kao da pitaju “Zašto vi možete, a moja mama ne?”
Osećaj krivice jer imam tamo “nekog”…
Stolica, nisam verovala da baš ova drvena stolica može biti najudobnija na kojoj sam ikad sedela.
Ne čekaj nas, Evropo, nećemo mi skoro.
Izvor: Zelena učionica
