Videla sam trudnice koje u porođajnoj sali stidljivo skrivaju ruke, nokte, neopranu kosu. I medicinske sestre koje ih, bez reči, kupaju, šišaju, peru… I kada trudnica tiho kaže: „Moja beba će se roditi čista – zahvaljujući vama“… To nije samo rečenica. To je zahvalnost iz najdubljeg dela duše.
Videla sam medicinsku sestru kako postaje majka ženi koja umire od Alchajmerove bolesti. Ženi koja se izvinjava za greške kojih se ne seća, majci koje više nema. A sestra je grli i kaže: „Oprostila sam ti. I volim te.“
Taj zagrljaj… u njega stane celi život.
Videla sam ih umazane do kože, drže dete u krizi, drže mu glavu da ne bude samo. Videla sam ih kako podižu pacijente duplo teže od sebe – i peru ih, da im vrate osećaj dostojanstva.
Videla sam bebu koju sestra prvi put prima u naručje. Nježno je kupa, oblači, popravlja joj kosu… tako da majka prvi put vidi svoje dete – čisto, mirisno, voljeno.
Videla sam ih kako traže sveštenike, iscelitelje, bilo koga ko pacijentu može doneti mir.
Kako bez razmišljanja uleću u salu, u sobu sa zarazom, u opasnost – jer neko je pao, neko se guši, neko vapi.
Videla sam ih kako ostaju posle smene, ulaze u treću zaredom, jer nema ko drugi. Ostavljaju svoju decu, muževe, roditelje – da bi pomogli tuđima. I ne traže aplauz. Samo da neko ozdravi. Samo da neko preživi.
Ako postoji nešto časnije, humanije, svetije od posla medicinske sestre – ja za to ne znam.
Zato… ako ikad zaboravimo koliko su velike – neka nas ove reči podsete.
Hvala vam. Od ❤️. Za sve.
Autor: nepoznat
