Metode vaspitanja po principu „imali smo najbolje namere“ najčešće ne funkcionišu.
Neki roditelji trpe kritiku jer su previše nepopustljivi, „treniraju strogoću“ nad svojom decom, drugi pak zbog toga što dozvoljavaju deci i previše. Kako pronaći zlatnu sredinu u podizanju potomaka, tako da vam u starosti ima ko, i to sa radošću, „da pruži čašu vode“?
Prvi i glavni znak da vaše dete može izrasti u infantilnu osobu, koja čak i ako joj ne fali pameti neće uspeti da pronađe svoj put kroz život, jeste taj da dete ništa ne zanima i nema nikakva interesovanja, ni za čim ne žudi.
Mnogi roditelji ne pridaju tome značaja. Smatraju da je još malo, kad poraste, imaće vremena da pronađe sebe. Statistika međutim pokazuje da infantilna deca koja nemaju nikakve navike i interesovanja, postaju odrasli koji nemaju nikakve navike i interesovanja.
Jedan od razloga ove situacije, prema mišljenju stručnjaka, jeste taj što roditelji ne žure da naviknu svoje dete na životnu realnost. Neka ga nek uživa dok može, sve ga to čeka kad poraste. I na kraju ga učine bespomoćnim i za svakodnevni život i za rešavanje nekih problema.
Jasno je da mame i tate imaju najbolje namere. No dobijamo to da dete razume otprilike ovako: zašto raditi bilo šta, težiti nečemu, postići nešto, ako je već sve što treba servirano na poslužavniku? U širem smislu, naravno, a ne samo u pogledu domaćih zadataka.
Ponekad i sami roditelji odlažu detetovo odrastanje koliko god je to moguće, čak ni teoretski ga ne pripremajući za samostalno rešavanje određenih problema. Zašto? Pa tu su tata i mama – njihova dužnost je da pomažu.
Tako misle roditelji, pa tako misli i dete. A onda, kada dete odraste i suoči se sa realnim životnim zadacima sa kojima ne može da se nosi, zameriće upravo tati i mami. Niste me učili, niste mi pokazali itd.
Stoga, prema porodičnim psiholozima, roditelji moraju ponekad da savladaju sebe i, zaboravljajući na nežnosti, nauče i priviknu svoju decu na određene stvari.
Na primer, lagana kazna (bez batina) za loše ponašanje ili neposlušnost može biti od koristi. Dete će se setiti da će, ako ponovo uradi nešto slično, ponovo biti kažnjeno.
Tu svest poneće sa sobom u odraslo doba i vrlo će mu biti od koristi. Tom čoveku će biti sasvim jasno da zbog kašnjenja na posao može ostati bez prihoda, a zbog nepojavljivanja na poslu – bez posla.
To jest, roditelji su mu u ranom detinjstvu već ulili osećaj odgovornosti. Tada se dete ljutilo zbog kazne, a sada im je zahvalno.
Ako su roditelji praštali detetu sve „grehe“, a ono ih je zbog toga smatralo najboljom mamom i najboljim tatom na svetu, kada postane punoletno, ovo mišljenje može promeniti.
Naravno, u vaspitanju dece trebalo bi da svega bude umereno – i nežnosti, i kažnjavanja, i nestašluka. Nije lako pronaći takvu zlatnu sredinu. Ali je neophodno. Inače, roditelji će biti glavni krivci za neuspehe svoje odrasle dece.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: https://inc-news.ru/lady/psychology/child/2:202000
