Piše: Samra Dedić
Zovete ga već treći put. Ne odgovara. Ne želi da uradi ono što ste ga mirno zamolili, a čim postavite granicu, počinje da viče.
I pre nego što stignete da razmislite, pojavi se zaključak: „Bezobrazan je.“ „Lenja je.“ „Manipuliše sa mnom.“
Možda ste to izgovorili. Možda ste samo pomislili. To vas ne čini lošim roditeljem. Ali način na koji razumemo to ponašanje utiče na ono što ćemo uraditi sledeće.
Ako verujemo da dete namerno pravi problem, verovatnije je da ćemo reagovati kaznom ili pojačanom kontrolom. Ako se zapitamo šta nam ponašanje govori, možemo postaviti granicu — i istovremeno pokušati razumeti šta treba promeniti.
To što dete radi može biti neprihvatljivo i moramo ga zaustaviti. Ali ponašanje nam istovremeno govori šta mu je teško, šta još uči i šta je do sada naučilo da mu pomaže. Ono nije presuda o tome kakvo je dete.
Jedan postupak ne govori kakvo je dete
Velika je razlika između „Udario je sestru“ i „On je agresivan“. Prva rečenica opisuje ono što moramo zaustaviti. Druga jedan postupak pretvara u osobinu deteta. Isto vredi za „nije uradila domaći“ i „lenja je“, ili „plače kada čuje ne“ i „manipuliše“.
Kada opišemo šta se zaista dogodilo, možemo pitati: Kada se ovo najčešće događa? Šta mu prethodi? Gde je dete to moglo naučiti? Šta još ne zna da uradi drugačije? Etiketa ta pitanja zatvara. Ona više ne govori šta je dete uradilo, nego kakvo verujemo da ono jeste.
Etiketa menja i način na koji gledamo dete. Jednom kada poverujemo da nam dete namerno pravi probleme, lakše primećujemo sve što potvrđuje tu sliku. Teže vidimo umor, strah, razvojnu nezrelost, teškoću u učenju ili promenu kroz koju dete prolazi.
Ako se ista reč ponavlja kod kuće, u školi ili na treningu, dete dobija sve manje prilika da bude viđeno izvan dodeljene uloge. Vremenom može početi i samo govoriti: „Ja sam takav.“ Ako se ponavlja, etiketa može suziti detetovu sliku o sebi i njegovu veru da može postupiti drugačije.
Odrasli vide ponašanje. Šta ostaje izvan slike?
Roditelj vidi da dete odbija da posluša, ali ne mora odmah videti da je nenaspavano, da ga nešto u školi plaši ili da mu je teško prekinuti igru i odmah požuriti. Nastavnik vidi da dete prekida čas, ali možda ne zna da ono ne razume zadatak, da ga buka preplavljuje ili da ga brine nešto što se dogodilo izvan učionice. Odrasli vidi udarac, ali ne mora odmah videti ljubomoru, promenu u porodici ili impuls koji dete još ne zna da zaustavi.
Ne mora iza svakog ponašanja stajati trauma. Nekada je dete gladno, zadatak je pretežak, pravilo nejasno ili je ranije naučilo da plakanjem može dobiti ono što želi. Nekada postoji razvojna ili emocionalna teškoća, senzorna osetljivost ili teškoća u učenju koju je potrebno proceniti. Znatiželja ne znači da unapred znamo pravi razlog. Znači da ne donosimo zaključak o detetovom karakteru pre nego što pogledamo širu sliku.
Zašto etiketa dođe pre pitanja?
Etiketa često izleti kada smo umorni, uplašeni ili pod pritiskom da odmah vratimo kontrolu. Kada kasnimo ili nas drugi gledaju, mozak traži brzo objašnjenje. „Radi mi to namerno“ jednostavnije je od pitanja: „Šta se ovde događa?“
Dolazi i iz našeg odrastanja. U mnogim porodicama ponašanje se tumačilo moralno: poslušno dete bilo je dobro, ono koje protestuje bezobrazno; ono koje brzo uči pametno, a ono koje se muči lenjo. Iza reči se često krije i strah od budućnosti: današnje „neću“ u nekoliko sekundi pretvorimo u strah da će dete izrasti u odraslu osobu koja ne poštuje druge i ne preuzima odgovornost. Tada više ne reagujemo samo na ono što se događa sada. Reagujemo i na budućnost koje smo se u tom trenutku uplašili.
Naše objašnjenje menja našu reakciju
Razvojna psihologija odavno pokazuje da dete ne možemo razumeti odvojeno od odnosa i okruženja u kojem odrasta. Dete utiče na odrasle, odrasli utiču na dete, a na njihov odnos deluju i porodica, škola, vršnjaci i životne promene.
Istraživanja pokazuju i da je važno kakvu nameru pripisujemo detetu. Kada pomislimo da nas dete namerno provocira, kažnjava ili pokušava kontrolisati, verovatnije je da ćemo reagovati grublje. Način na koji razumemo ponašanje nije samo misao u našoj glavi. On menja ton kojim govorimo, granicu koju postavljamo i odnos koji gradimo.
Samoregulacija se razvija postepeno. Zaustaviti impuls, čekati, podneti frustraciju, započeti zadatak i organizovati šta dalje nisu gotove veštine. Dete ih gradi kroz vrijeme, odnose, podršku i vežbu.
Manipulacija — ili ponašanje koje je naučilo da deluje?
Deca ponavljaju ono što deluje. Ako plakanje nekoliko puta donese još pola sata ekrana, dete će ga verovatno ponoviti. To samo po sebi nije dokaz da je dete manipulativno. Pokazuje da je naučilo koja strategija deluje. Posebno kod mlađe dece češće vidimo snažnu potrebu, ograničene veštine i naučeno ponašanje nego promišljen pokušaj da kontroliše roditelja.
Starije dete može svesno pritiskati, prećutati ili izazivati osećaj krivice. I tada možemo imenovati postupak bez presude o ličnosti: „Znam da želiš da promenim odluku. Neću je promeniti zato što vičeš ili vređaš. Možemo razgovarati kada budeš spreman da govoriš bez pritiska.“ Znatiželja nije naivnost; ona nam pomaže da zadržimo granicu i podučimo bolji način.
Pre nego što kažete „takav je“: šest krugova iza ponašanja
Kada ponašanje postane teško, pažnja nam se lako suzi samo na dete. Ipak, na njegovo ponašanje utiču i telo, razvoj, odnosi i okruženje. Pre nego što kažemo „takav je“, možemo pogledati šest krugova oko ponašanja.
- Šta govori telo?
Je li dete gladno, žedno, nenaspavano, u bolovima, bez dovoljno kretanja ili senzorno preopterećeno? Dete koje je gladno, iscrpljeno ili preplavljeno spoljnim nadražajima teže će regulisati svoje ponašanje.
- Oseća li se dete sigurno?
Je li bilo svađe, bolesti, preseljenja, razvoda, novog člana porodice ili nagle promene rutine? Zna li dete šta sledi i šta se od njega očekuje?
- Šta se događa u odnosima?
Kako se dete trenutno oseća u odnosu s roditeljima, braćom i sestrama, vršnjacima ili nastavnikom? Oseća li da ga primećuju i da pripada — čak i kada pogreši?
- Može li dete ovo već da uradi samo?
Je li očekivanje primereno uzrastu? Može li dete još uvek da strpljivo čeka, organizuje zadatak, podnese gubitak ili rečima izraziti potrebu? Ponekad nije „neće“, nego „ne može još – bez pomoći“.
- Šta u okolini otežava situaciju?
Je li prostor bučan, raspored prenatrpan, pelaz prebrz, pravilo nejasno ili zadatak prevelik? Šta dete svakodnevno vidi kao primer rešavanja ljutnje i sukoba?
- Šta dete doživljava — i šta ponašanjem pokušava da postigne?
Šta se dogodilo neposredno pre, a šta posle ponašanja? Pokušava li dete dobiti kontakt, odložiti težak zadatak, izbeći sram ili saopštiti nešto za šta još nema reči? Kako ono samo opisuje taj trenutak?
Nijedan od ovih krugova sam ne mora objasniti ponašanje. Oni ne govore da je krivo dete niti da su za sve krivi roditelji. Podsećaju nas da pre zaključka pogledamo širu sliku — i pokazuju nam više mesta na kojima možemo nešto promeniti.
Razumeti ne znači dopustiti
Razumeti šta se nalazi iza ponašanja ne znači dopustiti udaranje, vređanje ili povređivanje drugih. Kada ponašanje nekoga ugrožava, prvo ga zaustavljamo i štitimo dete i druge. Razloge možemo istraživati kasnije.
„Neću ti dopustiti da udaraš. Zaustaviću te.“
„Možeš biti ljut. Ne možeš vređati. Razgovaraćemo kada se oboje smirimo.“
Granica govori šta nije dopušteno. Znatiželja nam pomaže da razumemo šta se dogodilo i šta dete treba da nauči. Razumevanje ne ukida odgovornost — ono nam pomaže da reagujemo smislenije. Roditeljstvo traži oboje.
Šta možemo uraditi pre sledeće etikete?
Umesto kakvo je, opišite šta radi
Umesto „bezobrazan je“, recite: „Govori uvredljivo kada postavim granicu.“ Precizan opis pokazuje šta treba zaustaviti i podučiti.
Prvo zaštitite, obašnjavajte kasnije
Zaustavite udarac i kratko recite šta nije dopušteno. U tom trenutku koristite što manje reči. Ne morate istovremeno pronaći uzrok, održati predavanje i rešiti celi problem.
Ne morate sve rešiti iste sekunde
Možete reći: „Sada ćemo stati. Ne želim da ovo rešavamo dok smo oboje ljuti. Vratićemo se razgovoru večeras.“ Odložiti razgovor nije isto što i zanemariti problem. Roditeljstvo nije niz savršeno rešenih trenutaka, nego proces vraćanja granici, razgovoru i odnosu.
Razgovarajte tek kada se možete čuti
Pitajte: „Šta ti je tada bilo najteže?“, „Šta se dogodilo pre toga?“, „Šta si pokušavao da mi kažeš?“ i „Šta bi ti sledeći put pomoglo da bude drugačije?“ Neće svako dete odmah znati odgovor. Ponekad su ćutanje, crtež, igra ili razgovor kasnije korisniji od insistiranja da odmah objasni svoje ponašanje.
Sledeći put promenite jednu stvar
Najavite detetu da će uskoro morati prekinuti igru, podelite veliki zadatak na manje korake, govorite kraće ili ponudite dva prihvatljiva izbora. Zatim pokažite šta može uraditi drugačije: „Ne mogu ti dopustiti da udaraš. Reci mu: ‘Vrati mi igračku.’“
Ako je ponašanje intenzivno, dugo traje, javlja se u više okruženja ili ozbiljno ometa detetov život, potrebno je potražiti stručnu procenu — radi razumevanja i podrške, ne nove etikete.
Ako je etiketa već izgovorena, odnos se može popraviti
Većina roditelja nekada je rekla nešto zbog čega se posle pokajala. Popravka ne briše granicu i ne traži savršenstvo. Traži da odgovornost za svoje reči ne prebacimo na dete.
„Rekla sam da si bezobrazan. To nije bilo u redu. Trebala sam reći da mi smeta način na koji si razgovarao, a ne da si ti bezobrazan. I dalje ćemo razgovarati o onome što se dogodilo, ali to ne znači da si ti loš.“
Izvinjenje ne briše granicu niti posledice. Ono detetu pokazuje da odrasli mogu pogrešiti, preuzeti odgovornost i pokušati ponovo.
Dete je više od svog najtežeg trenutka
Isto ponašanje ne traži uvek isti odgovor. Ponekad je potrebna jasnija granica. Ponekad više sna, manji zahtev, razgovor s nastavnikom, stručna procena ili više neposrednog kontakta. Ponekad dete treba da popravi štetu i podnese posledicu.
Lakše ćemo znati šta da uradimo kada ponašanje pokušamo razumeti kao informaciju, a ne kao dokaz da je dete loše.
Kada ste vi bili dete, kojim su vas rečima odrasli opisivali? Jeste li bili „lenji“, „preosetljivi“, „stidljivi“, „teški“, „sebični“ ili „problematični“? Šta se tada događalo u vama i oko vas? Šta biste voleli da je neko video pre nego što je zaključio kakvi ste?
Detetu ne treba roditelj koji uvek odmah zna pravi odgovor. Treba mu odrasli koji može zastati, zaštititi, postaviti granicu — i ostati dovoljno znatiželjan da iza ponašanja ponovo vidi celo dete.
O autorki
Samra Dedić je pedagoškinja, psihološkinja i sistemska porodična savetnica. Majka je jedne devojčice, a piše o roditeljstvu, odnosima i potrebama koje se nalaze iza dečijeg ponašanja.
Izvori
Bronfenbrenner, U., & Morris, P. A. (2006). The Bioecological Model of Human Development.
Sameroff, A. (2010). A Unified Theory of Development: A Dialectic Integration of Nature and Nurture.
Center on the Developing Child at Harvard University. A Guide to Executive Function.
