Otac budućeg prvačića iznosi javno svoje poglede po pitanju načina vaspitavanja dece i saopštava da će njegovo dete od početka školske godine ići samo pešice u školu.
Majka drugog deteta pita da li to smatra bezbednim s obzirom na to da im je kuća udaljena kilometar i po do dva od škole i da na toj deonici treba proći uzan put kroz slabo naseljeni deo, a potom i prometnu magistralu.
Odgovor je glasio da je i on porastao u istoj kući, pohađao istu školu i svaki dan išao pešice, pa mu ništa ne fali. Uz zaključak da „deca moraju očvrsnuti“.
Majka drugog deteta je izrazila bojazan da takva odluka možda nije najbezbednija, uz kratak komentar da ona ne planira da svoje dete pušta samo, iako ulaz u školu vidi sa terase stana.
Ovaj dijalog je, za mene, bio najslikovitiji prikaz susreta dva vaspitna modela koji se sučeljavaju u današnjici. Dok se jedni slepo drže nasleđenog obrasca, drugi beže u suprotnu krajnost.
Odrasli ljudi, neretko posmatrajući današnju decu i upoređujući način života i funkcionisanja, ističu svoju samostalnost u periodu detinjstva nasuprot danas prisutnoj razmaženosti dece. To je donekle opravdano. Samo donekle, jer istina je da je u današnjici zastupljen trend popustljivog roditeljstva čije negativne posledice su vidljive u socijalnim interakcijama dece, što se može uočiti kroz teškoće u poštovanju granica, preuzimanju odgovornosti i pojedine oblike vršnjačkog nasilja.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ipak, kako ta krajnost nije dobra, nije dobro ni preterano forsiranje samostalnosti dece, koje obično podrazumijeva njihovo stavljanje u situacije za koje nemaju psihičku, emotivnu ni socijalnu zrelost. Ta druga krajnost bila je znatno prisutnija u vremenima kada su odrastali naši bake i dede, roditelji, a delimično, i neki od nas. Ali, u tim vremenima su i društvene okolnosti bile drugačije.
Deviza – Kako smo mogli mi, pa nam ništa ne fali – ne može se bezuslovno primenjivati, jer su uslovi i stilovi života u periodima koji se upoređuju različiti.
Obim, vrsta i složenost izazova sa kojima su se roditelji nekada suočavali tokom podizanja dece bili su drugačiji nego danas.
Takođe, moramo imati na umu da nije sve ono što se nekada podrazumevalo i prihvatalo bilo u potpunosti ispravno. Samo zato što nam je poznato i blisko kroz odrastanje, ne znači da je taj model potrebno bespogovorno i potpuno nekritički prihvatiti.
Prilagođavanje novim okolnostima uz menjanje onog što se pokazalo nefunkcionalnim ili lošim je proces koji traži punu uključenost, balans, a pre svega, vreme koje ćemo posvetiti deci i procesu njihovog vaspitanja.
Danas, kako se čini, generalno smo pobegli od jednog hladnijeg ka prepopustljivom modelu vaspitanja, a nijedno ni drugo nije dobro. Ukoliko popustljivost tumačimo kao izraz ljubavi koju želimo da pružimo detetu, nismo suštinski odmakli dalje od pređašnjeg strogog modela. To su isti proizvodi različito upakovani, jedan u papir straha, drugi u papir na kojem piše da je sve dozvoljeno, a oba kriju moguće negativne posledice po psiho–socijalni razvoj dece.
U prvom slučaju, dete se može suočiti sa nekim ličnim nesigurnostima koje stvaraju prepreke u društvenom funkcionisanju, a u drugom slučaju dete može izgubiti osećaj za razlikovanje društveno prihvatljivog od društveno nedopustivog ponašanja.
Lične frustracije, ali i negativni efekti po okolinu, u oba slučaja predstavljaju moguće posledice.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Modeli vaspitavanja su društveni obrasci, a u njihovoj primeni u svakom trenutku mora postojati svest da je ljubav briga, čuvanje od sebe samog i spoljašnjeg sveta, ali i čuvanje drugih od sebe, učenje kako treba, podrška, a ne dozvoljavanje nesputanosti dečijoj volji, jednako kao ni prevremeno guranje u svet odraslih.
Suština je u balansu za čije postizanje je potrebna puna roditeljska uključenost – deca ne treba da budu prezaštićena, ali ne smeju biti prepuštena sama sebi.
