Zato što sam slušala priče od maminih prijateljica, ujni, strini, tetaka, komšinica…
Priče koje su ličile više na horor film nego na najsrećniji događaj u životu svake žene.
Stekla sam utisak da u porodilištu krive žene koje uplašene i pod bolovima dolaze da se porode, da odrasla osoba tamo postaje zatvorenik koga kinji ko kako stigne, od servirke do lekara, koja nema pravo da se pobuni ili da zahteva bilo šta.
- Advertisement -
Tako da, akušersko nasilje nije stvar od juče, ili stvar stara deset godina.
Od moje babe koja se porađala u štali „Da ne pogani kuću“ žene koje se porađaju su tretirane uglavnom jako loše.
Elem, kako se približavao termin u kome sam trebala da na svet donesem blizance u meni je rasla panika. Pretvarala sam se da se ne plašim, lagala i supruga da sam sasvim opuštena, a plakala kada on zaspi. Lekar koji mi je vodio trudnoću nije radio u bolnici, pa me je pukom srećom sestrina kuma uputila na dr Topalovića koji je rekao da dođem to veče u bolnicu, jer je dežuran i jer blizanačke trudnoće retko kad sačekaju termin.Ušla sam u ordinaciju i zatekla visokog, zgodnog i nasmejanog lekara koji mi je pružio ruku, onda kucnuo u moj stomak i rekao:“Bebe, zauzele ste mi pola ordinacije“Osetila sam ogromno olakšanje.
Uradio je ultra zvuk, rekao da jedno sedi drugome na glavi, da misli da nema šanse da se okrenu tako da mogu da očekujem carski rez, jer on ne želi da rizikuje.
Svaka tri dana sam išla na UZ i CTG dok mi jedne večeri nije rekao da ne jedem ništa posle 20h i da dođem ujutru. U 11 i 5 na svet je došao Damjan, u 11:8 Magdalena. Dolazio je svaki čas da me obilazi, šalio se sa ženama u sobi, menjao zavoje ženama koje on nije operisao, iako je važilo pravilo-ako se zavoj odlepi i rana zjapi čeka se lekar koji je radio operaciju da to promeni.
Prema ženi sa posebnim potrebama koju su samo dovezli i ostavili u bolnici, koja je vrištala jer se plašila injekcije tražeći kocku šećera, pa da tako popije sadržaj šprica je bio neverovatan:
„Jesi li ti muška babica?“
Zapomaže ona.
-Jesam, šta nije u redu?
-Ova ovde oće da me bode, ne da mi kocku šećera da popijem nekciju.
-Ona? Ona je kriva što nema šećera u bolnici!
Stavlja u kafu po 10 kocki, i sad mi nemamo za pacijente.
Da se dogovorimo, daj ti meni ruku, ona će samo malo da te ubode, nećeš ni osetiti, pa ćemo sutra da kupimo kilo kocke.
Posluša ona, kaže ništa nije osetila!
-Bravo, ti si najhrabrija žena ovde!
Celu noć je ona pričala sva srećna o tome kako joj je lepa muška babica rekla da je najbolja!
- Advertisement -
Dr Miki Topalović me porodio i sa Grujicom, operisao mi cistu na jajniku i svaki put sam bila sigurna i spokojna. Znala sam da će sve biti u redu. Lakše sam podnosila i krpe koje su nam davali da obučemo, grozne toalete i hranu, bolove koji ti mute razum jer je stomak isečen na pola. Saznanje da će moje bebe izvaditi stručan, pažljiv i odgovoran čovek mi je davalo snagu.
Činjenica da nikada nije „prošetao“ u viziti, već da se zaista interesovao za to kako teče oporavak, činjenica da mogu da ga pitam za bilo šta i dobijem pravi odgovor, činjenica da on objasni svaku proceduru koju će uraditi je nešto neprocenjivo, a trebalo bi da bude nešto normalno.
Na žalost, on više ne radi u bolnici.
Velika šteta.
Velika šteta što je dr Topalović samo jedan od svetlih primera, što je takvih primera sve manje.
Iskreno se nadam da u svakoj bolnici postoji bar po jedan ginekolog sličan njemu i da mladi lekari imaju na koga da se ugledaju, da svojoj profesiji donesu čast i da se kad god vide uplašenu ženu na stolu ispred sebe sete da su oni tu jer ih je rodila žena.
Autor: Aleksandra Ćurčić
