Otac i sin. Sin ima preko šezdeset, otac ima odavno preko osamdeset. Sin ga drži pod ruku. Kao najveće blago što ima. Lagano prilaze vodi. Jedan čovek i jedan dečak. U obrnutim ulogama.
Kada tata nije bio kod kuće, zidovi su postajali preteći rezonator u koji se moglo samo udarati. Ne disati. Ne razmišljati. Čekati da se stid raziđe.
Često se pitala kako bi to zaista bilo kada bi mama otišla, ali u lik Pepeljuge nikako nije stajala iako je tako strašno želela.
Volim da verujem kako nikada nisam bio prisluškivan ili ozvučen. Dobro, osim ono jednom 1979/80. uz još desetak maloletnika i to u sred jedne obrazovne ustanove
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
