Otac i sin. Sin ima preko šezdeset, otac ima odavno preko osamdeset. Sin ga drži pod ruku. Kao najveće blago što ima. Lagano prilaze vodi. Jedan čovek i jedan dečak. U obrnutim ulogama.
Kada tata nije bio kod kuće, zidovi su postajali preteći rezonator u koji se moglo samo udarati. Ne disati. Ne razmišljati. Čekati da se stid raziđe.
Često se pitala kako bi to zaista bilo kada bi mama otišla, ali u lik Pepeljuge nikako nije stajala iako je tako strašno želela.
Volim da verujem kako nikada nisam bio prisluškivan ili ozvučen. Dobro, osim ono jednom 1979/80. uz još desetak maloletnika i to u sred jedne obrazovne ustanove
Ništa nije tako uspešno teralo ukućane da na vrhunskom nivou odigraju onu opštepoznatu scenu iz vesterna kada se dvobojnici gledaju, a muzika utihne na vrhuncu dramske radnje...
Ne mogu da ćutim. Bocnu me Aleksa i Danica. Žignu me očeve mokre patike i mamina crna marama nad knjigom. Ja sam profesor. Jer su oni tako hteli. I znali. Imali moć. I slobodu. I motikom je branili.
Dr Vladimir Đurić, doktor medicine, specijalista psihijatrije, edukant psihoterapije, neretko svoja zapažanja i mišljenja, ali i iskustvo iz privatnog i poslovnog okruženja deli na svom Facebook profilu.
U savremenom svetu, gde je sve veći broj poslova vezan za rad za računarom, a slobodno vreme često provodimo uz televizor ili telefon, sedenje je postalo naš svakodnevni obrazac ponašanja.
