Mama, ako mi stvarno želiš pomoći – pobrini se za sebe!
Zaista – čemu krompiri uzgojeni pod žarkim suncem, uz bolna leđa i visoki pritisak? Pa sve to mogu sama kupiti. Ali tvoj moždani udar – ne mogu ga „kupiti” ni poništiti.
Mame žele da brinu. Žele da budu potrebne. Ali, nažalost, često poznaju samo jedan način – žrtvovanje. Dati sve, zaboraviti na sebe, raditi do iznemoglosti – „da deci bude dobro”.
A deca? Deci – bez obzira koliko odrasla bila – treba jedna jednostavna stvar: živa, nasmijana, zdrava mama. Onu koja zna zagrliti, porazgovarati, jednostavno sediti pored. Mama koja nije iscrpljena do krajnjih granica, ne ona koja je prestala osećati da živi.
Ne postoji čudotvorni filter koji će iscrpljenost majke pretvoriti u toplinu. Ne postoji način da se iz njenog glasa izbriše umor, iz pogleda briga.
I tada se javlja žalost. S obe strane.
S jedne strane – mama koja daje poslednje atome snage, a njen trud nije cenjen. „Nezahvalno dete” koje ne želi uzeti ono što je uzgojeno krvlju i znojem. I majčina žrtva čini se uzaludnom.
A s druge strane – dete koje umesto brige dobija osećaj krivice. Koje dobija nepotpunu, iscrpljenu osobu, koja se celi život stavljala na kraj reda, a sada očekuje da se neko brine o njoj. I to dete sada mora brinuti ne samo o svojoj deci, o poslu, o svakodnevici – nego i o mami koja umesto da bude oslonac, postaje teret.
Mama, ne trebaju mi krompiri.
Samo budi srećna. Brini o sebi. Idi ranije na spavanje. Nađi se s prijateljicom. Napravi novu frizuru. Idi u šetnju – bez kesa i tereta. Pročitaj nešto za dušu. Poseti lekara.
I reci mi koliko da ti krompira donesem. Jer mogu. I želim.
A još bolje – dođi. Da sedimo zajedno. Razgovaramo. Smejemo se.
Jer to je najvažnije.
(Nepoznat autor)
Preuzeto sa Facebook/Stepan Ivan Horvat
