Kada radite jedan od ubedljivo najstresnijih poslova na svetu kao što je to dečija anesteziologija i svaki dan stojite na tankoj liniji između nekog detinjeg života ili smrti morate naći nešto za šta ćete se uhvatiti.
Na zapadu će to biti jedno apsolutno poštovanje od strane celokupnog društva i veoma visok životni standard koji će vam omugućiti da u svoje slobodno vreme nemate maltene nikakav stres.
Kod nas kao i uvek morate improvizovati…
I biti pomalo Čarobnjak…
I fokusirati se na čistu ljubav prema medicini i životnom pozivu da iznova i iznova dajete sve od sebe kako biste spasli tu divnu i ni krivu niti dužnu dečicu.
Ukoliko imate tu sreću u nesreći da ste dete da vam treba na primer operacija krajnika i da živite u Beogradu anesteziju će vam voditi možda moja divna prijateljica.
Prepoznaćete je po velikim toplim i pametnim očima između kape i maske sa šarenim medvedićima koja kao da skriva osmeh.
Dan pre će vam te dobre oči prilikom preoperativne pripreme naložiti da sutradan pod obavezno ponesete vašu omiljenu igračku na operaciju da vam bude Talija i da vam drži strah.
Na slikama je upravo omanji izbor tih igračaka sa njenog prethodnog dežurstva i onda će ta igračka kada sutra uđete u tu uvek neprijatno i preterano osvetljenu sobu biti najpre nakačena na ekg i dobiće injekciju isto kao i vi malo kasnije.
Odmah nakon toga će vam biti stavljena maska sa inhalacionim anestetikom i biće vam „naređeno“ da pevate vašu omiljenu pesmu usput će vam biti rečeno da to uradite obavezno iz sveg glasa kako bi vas mama ili tata čuli na ozvučenju u sobi u kojoj vaš čekaju preko svakako fiktivnog mikrofona u vašoj maski naravno neće vam biti rečeno da ćete se što se više derete nagutati i više anestetika i postepeno postati blaženi smireni i potpuno bez bola i straha.
I potom vrhunac.
Čim se probudite…
I vidite te tople dobre i pametne oči kako se smeše iznad vas srećne što je sve prošlo dobro i što je još jedan bod upisan na ovu našu stranu dobićete jedno važno pitanje: „Mladi gospodine/mlada gospođice koji je vaš omiljeni sladoled?“ i odmah potom veliki recept u ruke sa sve pravim pečatom na kome piše tipa „pola kile kaprija hitno!“ i potom „Mora džabe se opirete rana od krajnika je sveža mora da se razladi dobro da ne bi bilo nekih komplikacija“ i odmah potom će početi da vas golica iz sve snage čisto da vas do kraja razbudi da proveri da li je sve definitivno dobro sa vama a i da ne bi ni osetili dok vredne instrumentarke skidaju hiljadu i jedan flaster sa vas dok se kliberite na sav glas.
Obično ih operišu šestoro za prepodne…
Zamislite tu sobu…
Šestoro malenih junaka…
Šestoro jutros prestravljenih pa potom najsrećnijih i najzahvalnijih majki/očeva i svi ti kilogrami sladoleda.
I veliku menjažu i mačevanje kašikama kad se svakome smuči svoj.
Kaže moja prijateljica da uvek svrati do te sobe kada pođe kući jer se zbog tog prizora i dalje bavi tim prokletim i blagoslovenim poslom i ostaje ovde umesto da lepo crta one obrve bude gospođa i uživa po nekim Maldivima.
„Volim ih tako musave dok mašu
I viču eno moje doktorice
I potom isto to rade sa svojim igračkama da pokažu da je i kod njih sve prošlo sasvim dobro.
Taj prizor nema cenu…“
A ja se mislim – kakvi su to Diskretni Heroji.
Koliko smo samo srećni što ih još uvek imamo u zemlji.
I koliko volim tu ženu. Te tople, dobre i pametne oči na koje bih se uvek kladio kada je teško.
I kada nam treba neki Čarobnjak u našem uglu.
Siguran sam da i dalje pred ulazak u salu i dalje ljubi onaj Krstić oko vrata i govori tihu molitvu Bogomajki kao onomad kad smo ulazili na ispit iz farmakologije mada je kao i uvek štreberski sve znala i dosta oborila šanse da i jedan kasnije sasvim prosečni psihijatar koji je odgovarao nakon nje položi.
Mada… Znajući je sada već dugo, još uvek razmatram. Da li se uopšte moli ili nam je sve vreme podmetnut Undercover Anđeo.
A to radi samo da bi nam svima zavarala trag…
Da ne bude suviše providno…
A možda i nije bitno…
Nek je čuva Bog…
Kao što ona čuva svu tu dečicu…
Kao što čuva sve nas…
Izvor: Facebook/Dr Vladimir Đurić
