Kako da znam da li će plakanje istraumirati moje dete i koji su to događaji i situacije koje na moje dete mogu ostaviti trajne (negativne) posledice – pitanja su koja muče roditelje, a o kojima piše i Jovana Papan, psihodinamski kouč u edukaciji i savetnik za roditelje i autorka knjige „Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas“.
Osvrćući se na brojna istraživanja i teme koje interesuju roditelje danas, kao i medije koji (nedovoljno jasno) govore o tome šta sve može istraumirati dete – Jovana Papan napisala je zapažanje u okviru svog „Politički nekorektnog vodiča za roditelje“:
Da li će plakanje istraumirati moje dete?
U strahu su velike oči, a vreme u kome današnji roditelji podižu decu obeleženo je stalnom pričom o traumi. U medijima i na društvenim mrežama ta priča je sve samo ne dovoljno jasna i precizna, tako da roditelje ume više da zbunjuje nego što informiše, a često je i krajnje redukcionistička – tj. sklona da uzroke za sve životne probleme svodi na posledice traume.
Mame i tate danas svoj roditeljski put započinju saznanjem da mogu ozbiljno da naude svome detetu i nanesu mu trajne posledice, ali, budući da (sasvim logično) nemaju vremena da pažljivo iščitavaju rezultate naučnih studija i proveravaju svaki podatak na koji nalete, stiču neodređeni utisak da je svaka neprijatna emocija njihovog deteta – potencijalna trauma. Time je njihov manevarski prostor, kao nekoga ko treba da vaspitava dete, postavlja mu granice i pomaže da razvija emocionalnu regulaciju – poprilično sužen. Najzad, kako detetu uskratiti slatkiš pre večere ako će to rezultirati desetominutnim grcanjem u suzama?
U medijima često prisutna tema – kako stres u detinjstvu može istraumirati dete
Ako se pitate zašto je priča o traumi toliko zbunjujuća i zastrašujuća za roditelje, razmotrite jedan tipičan primer iz medija, članak koji je pre nekoliko meseci objavljen u naučnim vestima: “Stres u detinjstvu ima veći genetski uticaj nego povreda mozga”. Čak i da brzinski pročitate tekst (a mnogi će samo videti naslov i sačuvati “mentalnu belešku”), nećete steći neki precizan uvid u to, na kakav se tačno stres misli. “Stres u ranom detinjstvu” “Teška iskustva u detinjstvu” “Rani stres”… Tek u 41. redu članka saznajemo kakav stres je u pitanju u ovom konkretnom istraživanju: naučnici su tek rođenu mladunčad miševa odvojili od majki na 14 dana, i zatim upoređivali stanje njihovog mozga sa stanjem mozga mladunaca koji nisu odvajani od majke, kao i onih koji su doživeli fizičku povredu mozga. Na taj način su utvrdili da ovaj rani stres izazvan odvajanjem, ostavlja posledice teže nego fizičke traume mozga.
Međutim, iako sada znamo da je stres na koji se misli – odvajanje mladunaca miša na 14 dana od majke – i dalje nismo dobili jasnu sliku šta to znači za ljudske “mladunce”, a to nam otkriva jedna rečenica u članku. Naime, za tih 14 dana života, mali miševi dostižu uzrast “todlera”, što znači da bi to bilo isto kao da ljudsko novorođenče odvojite od majke i onda joj ga vratite kada navrši godinu i po dana! (dodatno sam izguglala informaciju da je jedan dan za miša jednak naših 40 dana, što znači da je 14 mišjih dana nešto preko 18 ljudskih meseci).
Dakle, da li ikoga iznenađuje, i da li nam je uopšte trebalo istraživanje da bismo znali da odvajanje tek rođene bebe na godinu i po dana od majke može imati veoma teške posledice? Samo, da li bi neko uopšte kliknuo na naslov koji to otvoreno kaže, umesto što našu pažnju privlači neodređenim terminom “stres u detinjstvu”?
I tako, vest po vest, objavu po objavu, dobijamo roditelja koji dete vidi kao krajnje krhko biće koja nema nikakvu sposobnost da izađe na kraj sa svojim emocijama, i svaki njegov plač doživaljava kao traumu u nastanku. A budući da nema toga što možete učiniti da vaše dete nikada ne plače – tu su za početak grčevi u bebećem uzrastu i iracionalni zahtevi dvogodišnjaka koji teško izlaze na kraj sa činjenicom da ne može sve odmah i onako kako su zamislili – osuđeni ste na stalnu grižu savesti i strah da ste nepopravljivo naškodili svom detetu ako niste mogli da ispunite svaku njegovu želju i sprečite svako nezadovoljstvo.
Štaviše, ta griža savesti samo raste kako se (neminovno) pojavljuju razvojni izazovi, od najobičnije alergije do nekih problema sa ponašanjem, jer za sve što ne ide glatko i kako očekujete, javlja se sumnja – da nije ovo posledica nekog traumatičnog iskustva koje ste detetu nehotično priredili? Kako uopšte i dokazati da nije, naročito kada svakodnevno slušamo da iza baš svih problema leži neka trauma?
U prirodi roditelja je da traži objašnjenje i da svojim greškama da veći značaj
A kada nešto tražite, vrlo je verovatno da ćete i naći, i način na koji funkcioniše naša psiha će nam samo odmoći u pokušaju da tu budemo objektivni. Na šta mislim? Na tzv. “informacionu pristrasnost”, tj. fenomen da nam sadašnje znanje iskrivljuje pogled na prošlost.
Jedan primer za to je studija u kojoj je stotinu žena koje su rodile decu sa nekim urođenim deformitetima, kao i žena koje su rodile decu bez deformiteta, anketirano o tome da li su koristile hormonsku kontracepciju ili bile izložene drugim potencijalno štetnim lekovima ili infekcijama u periodu pre nego što su saznale za trudnoću. Majke iz prve grupe su u mnogo većoj meri prijavljivale da se to desilo. Međutim, kada su naučnici pregledali njihove zdravstvene kartone i proverili podatke, ispostavilo se da nije bilo nikakve razlike između dve grupe majki u pogledu upotrebe kontracepcije i drugih lekova. Jedino što ih je razlikovalo je da su, željne objašnjenja, majke iz prve grupe mnogo uspešnije nalazile primere potencijalno štetnih događaja u prošlosti nego majke koje su rodile zdravu decu. One su zaključile da moraju biti nekako odgovorne, i našle su komadić slagalice koji se uklapa u tu njihovu sliku. To je i razlog zbog kog je teško objektivno proceniti i izmeriti učestalost potencijalno traumatičnih događaja u detinjstvu na kasnije probleme – jednostavno, oni koji imaju probleme mnogo će se lakše prisetiti teških iskustava nego oni koji ih nemaju. Od toga kako nam je danas zavisi u kakvom ćemo svetlu gledati na prošlost.
Ricardo IV Tamayo Da li će plakanje istraumirati moje dete?
Sledstveno tome, i mi roditelji, kad naletimo na neki problem kod svog deteta, prisećamo će se više svojih grešaka i pridajemo im veći značaj nego što bismo to činili da se ti problemi nisu pojavili. U našoj prirodi je da tražimo objašnjenje, i to tamo gde nas informacije koje dobijamo od stručnjaka i iz medija upućuju, a to danas znači da ćemo danas za autoimunu bolest svog deteta ili njegov poremećaj pažnje tražiti uzroke u iskustvima iz ranog detinjstva. Samo treba dovoljno da kopamo, i naći ćemo svoju krivicu. Uostalom, ako je svaki “stres” potencijalno štetniji od povrede mozga, nema tog roditelja koji će imati problem da nađe izvor svih problema – od neuspelog pokušaja dojenja, do osećaja ljubomore i odbačenosti starijeg deteta kada je druga beba stigla u porodicu.
Pročitajte i: Postoje dečja ponašanja koja slobodno možete ignorisati
Realnost je da mi zapravo mnogo manje znamo o tome kako i zašto nastaju neki problemi, kao što ne znamo ni da li će i kolikih posledica biti ni kada su ozbiljne traume u pitanju. Problemi mogu imati mnogobrojne uzroke, a pritom smo svi različiti i drugačije reagujemo na ono što nam se dešava. Naučnicima je jako teško da pouzdano dokažu neke uzročno-posledične veze između naših ranih iskustava i kasnijih problema, iako oni koji olako donose bombastične zaključke često dobijaju puno medijske pažnje i popularnosti. Roditeljstvo nikada neće biti egzatna nauka u kojoj postoje precizni i jedini pravi recepti za podizanje dece, već će naše iskustvo i naša intuicija uvek imati svoje važno mesto.
A šta sigurno neće istraumirati dete?
Ipak, nešto pouzdano znamo – a to je da svaki roditelj greši, i da nismo uvek na visini svog zadatka, ali da je detetu važno da smo većinu vremena prijemčivi za njegove potrebe, da mu pružamo toplinu, nežnost, sigurnost i predvidivost, da ga bezuslovno prihvatamo onakvim kakvo jeste. To ne znači i da prihvatamo svako njegovo ponašanje, jer smo mi tu da mu takođe pružamo ograničenja i strukturu, kako bi moglo da razvija svoje potencijale i sposobnosti. Nastojanjem da po svaku cenu izbegnemo da kod deteta izazovemo neprijatna osećanja, ne spašavamo ga od traume, već ga sprečavamo da emocionalno sazreva. Štaviše, ako ne nauči da se nosi sa neprijatnim emocijama onda kada smo mi tu da tu neprijatnost doziramo, ublažavajući je razumevanjem i podrškom, čekaju ga mnogo ozbiljniji i potencijalno zaista traumatični izazovi onda kada više nije pod našom zaštitom i kada je za uspešno nošenje sa izazovima neophodna doza psihološke otpornosti.
Izvor: jovanapapan.substack.com
