„Tjeba mi pudej“, izjavila je Lena, tapkajući prstićima po mom licu, razmazujući moje senke i ozbiljno, sa distance, posmatrajući svoj učinak. Ništa me više od toga nije opustilo. Lagani ples ručica, njene ozbiljne oči zagledane u moje, stusnuta usta dok se koncentriše da mi stavi rumenilo, topao dah moje Lene, moje trogodišnje princeze, lepotice. Osetila sam kako mi ramena popuštaju, kako se grč iz stomaka povlači i kako sporije dišem. „Nikakva masaža mi ovo ne bi učinila za ovako kratko vreme!“, razmišljam, jer me je vaučer za tretman čekao na stolu te večeri. „Pomeriću je, otići ću kad budem imala vremena.“
Koliko zaposlena mama može uopšte da provodi vreme s decom?
Kad postaneš lik iz knjiga
A vreme je valuta kojom slabo raspolažem ovih dana. Dragoceni minuti mi prosto klize niz prste, obaveze se nižu, a dan mi je sve kraći. Zvučim isto kao i sve moje prijateljice. Kao likovi iz knjiga, o kojima sam čitala dok nisam bila mama. I one histerične glumice iz holivudskih limunada koje su me nervirale, jer sam uvek tvrdila da preteruju i da je nemoguće da budu toliko razapete između posla i porodice. Lično, ne verujem ženama koje rade i tvrde kako je sve lako. Koje uz šoljicu kafe sa prijateljicama ističu kako apsolutno sve postižu, dok im dadilja čuva dete. I kako im nije jasno zašto sve te žene kukaju da nemaju vremena za sebe, kad je sve stvar organizacije – njihovih roditelja. Jurim kod moje Lene, željna njenih ručica i osmeha, a ona me dočekuje ljuta. „Kažnjava te“, prvog dana kada sam počela da radim, rekla mi je prijateljica, medicinski radnik sa dvoje divne dece – od kojih stalno ludi. „Možda plače, jer nisi bila tu ceo dan“, rekla mi je i sa najboljom namerom moja mama, zabrinuta baka koja sa razdaljine od nekoliko desetina kilometara više nema orijentir koliko me te reči pogađaju. „Prekini vezu i pričaj s njom“, ljutito je uzviknuo moj suprug posle nekoliko meseci rada i donošenja obaveza i kući. Ne verujem ženama koje u tome nisu usamljene. „Nikada više neću biti sama, ali nikada neću biti manje usamljena“, prošaputala mi je dobra koleginica koja je ubrzo nakon što je dobila blizance shvatila koliko se njen svet promenio.
Žene nemaju šanse u društvu u kome se radi 24/7
Nismo na dugme
I to nije stvar izbora između porodice i karijere. To je stvar predanosti onome što čini naš život. Ako smo dobre radnice, vredne, odgovorne, požrtvovane, ne možemo odjednom, po dobijanju deteta opovrgnuti sve ono na čemu smo godinama radile i ne možemo naprosto postati površne, isključene, lenje. Posvećenost onome što radimo je osobina koju nosimo, bez obzira na to da li ćemo sedeti u kancelariji, raditi od kuće ili u nekom salonu i jednaka je posvećenosti kojom ćemo gajiti dete, voleti supruga, uređivati dom. Ne možemo se isključiti kao dugme i usmeriti samo ka jednoj od tih stvari, ali shvatam da je i nemoguće biti izvrstan u svima njima. I naravno, imati vreme za sebe.
U nastavku: Pet tipova majki
