U plićaku se družimo on i ja, dok sa Goranom ide u dubine… Zna da roni, gleda pod vodom, skače sa stene, uleće u jato golubova…
Klasično dečije nestrahovanje…
Priča mi kako je ovih dana otkrio ko je Džek Sparou… Pirate sa Kariba pamti po strašnijim detaljima i scenama za koje ja ni ne znam da su se desile… „Dete moje lepo, keka Gagana je gledala Pirate iz nekih drugih razloga… Ono čega se ja sećam je da sam platila kartu da bih tek posle 40-ak minuta videla onog zbog koga sam došla i da je jednom taj čika bio u mnogo kopija na istom brodu usred bele pustinje… Ili je to isti deo Pirata…“
„A jesi gledala Piranu? Jesi gledala Ajkulu? Jesi gledala Kita ubicu?!“
„Crno dete, ne postoji dovoljno plitak plićak u kom smeš to da me pitaš.“
„Što?! Ti ne voliš horore?!“
„Ne, mili… Ne volim ih nikako, nikad, nigde, ni za koje pare…“
“Što? To je samo na filmu.“
„Nadam se svetu za kakav se nadaš da jeste…“
„Ali horor počne lepo… Oni negde pecaju, ili kampuju, ili prave žurke…“
„Jeste, mili… Većina stvari u životu počne lepo…“
On je sad već seo u plićak. Skupio nogice i obgrlio ih… „I onda počnu strašne stvari?“ i gleda u pučinu… Mršav je, koščat, vretenasti mišići na tamnoj koži prekrivenoj slanom vodom, izgledaju kao da bi iz niskog starta mogao da istrči Olimpijske maratone… Jednostavno je spreman za Život! Hrani se suncem i radoznalošću… A širi radost i gostoprimstvo svima kojima ova plaža ne pripada po rođenju… Trči svima u široki zagrljaj i ispentra se, ponekad, na čoveka, pa mu grli glavu, kao što je Gorana dočekao posle dve godine…
Njegova mama mi je istog dana pričala da je već toliko oguglao na hirurške intervencije, da je na poslednju, na koju je išao (sekli su mu resicu iznad kečeva, jer nije formirana od rođenja), ušao sam u ordinaciju, nju ostavio u hodniku, i da je na ulasku skinuo jaknu, bacio je na stolicu i rekao doktoru: „Daj da i ovo rešimo već jednom!“
…
Sramota me je da mu kažem kakve strahove imam!
Sramota me je da mu objasnim koliko mi se koža ježi na njegove priče o hororima!
Sramota me je da se požalim da ne vidim nešto dobro sa dioptrijom – 1.75 kada je njegova odavno veća od – 3!
Ima devet godina… I nije u redu da ih je već toliko proveo po lekarima i bolnicama! Nije u redu da zna o nekim stvarima o kojima neko ni ne sazna (I super ako ne sazna) do duboke starosti.
Nije u redu da ne poznaje onaj elementarni strah, koji će prevazići u pubertetu!
Nije u redu!!! A on se zna nositi sa tim! Možda i bolje od nas… Sve nešto mislim, On je toga vrlo svestan. Zato je i pomiren. Kako je moguće da se njemu lakše pomiriti sa nekim stvarima nego meni, nego nama?! Dolazi li sa većim znanjem i iskustvom i veći strah?! Da li je moguće da za neznalice kažu da je „Miran, jer ne zna“?!
Sedimo oboje u plićaku… I ja sam skupila noge i obgrlila ih… Oboje krišom lickamo so sa svojih kolena i gledamo u brodice koje se vraćaju iz obilaska zaliva…
„Ako horor počne lepo, pa onda ide strašno… Na kraju se opet završi lepo… Tako?“
Udišem onu so sa kolena… Svakog jutra jedva čekam da idem kući… Radi mi se… Šije mi se… Vraća mi se u moj život… Ide mi se kod frizera, ali i dalje ne znam da li da se ošišam ili da puštam kosu… Vreme je i za neke kontrole… Trebalo bi ponovo da krenemo sa skupljanjem papira za decu… Ne znam kako će teći pripreme za knjigu… Ne znam, i bojim se, kako će ljudi reagovati na nju.. Da li sam se džaba ogolila?… Kome će još zasmetati što sam se otkrila?… Da li sledeće godine uzimamo veći apartman da bi i devojčice bile sa nama?… Hoće li se one snaći u našem životu?…
„Da, mili… U pravu si… Horor je samo sredina… Sve pre i posle horora je vredno preživljavanja…“
„Hoćeš Rumenka da speremo ovu so sa jezika?!“
RUMENKO… Jednostavne stvari su i najslađe…
….
(Juče mi je priznao da već danima čeka da objavim tekst koji mi je on pokrenuo… Nije hteo da pročita onda kada sam ga napisala… Dopada mu se naša zajednička fotografija koju je ozvaničio rukovanjem.
A ja se malo plašim koliko ćemo danas da isplačemo… Jer smo od juče počeli da kapljemo polako…)
Autorka: Dragana Soro
