Aleksandar Pejčinović ovogodišnji je dobitnik nagrade Biblioteke grada Beograda “Čitalac godine”. Ovaj jedanaestogodišnjak je tokom 2017. godine pročitao čak 300 knjiga!
Miris hartije i mastila i osećaj zadovoljstva posle svake pročitane knjige izabrao je umesto rijalitija, treša i sati dokolice na društvenim mrežama.
Aleksandar Pejčinović ovogodišnji je dobitnik nagrade Biblioteke grada Beograda “Čitalac godine”. Ovaj jedanaestogodišnjak je tokom 2017. godine pročitao čak 300 knjiga!
Sve je počelo kad je mladi Novobeograđanin imao samo tri godine.
– Ljubav prema knjigama javila se kad sam bio veoma mali. Naučio sam da čitam pre nego što sam napunio tri godine. Imao sam veoma vrednu mamu koja je želela da mi pomogne pa sam sve brzo savladao i naučio, i da čitam i da pišem..
– Dnevno izdvojim barem pola sata da pročitam nešto – dodaje mali genijalac.
Prethodne godine Aleksandar je za 365 dana pročitao 300 knjiga.
– Iz biblioteke je odjednom moguće pozajmiti deset knjiga, pa najčešće tako i činim, ali čitam i knjige koje imamo kod kuće… – kaže mladi sagovornik za Espreso.
Mali genijalac je veoma živo dete, pa ipak ne provodi tako mnogo vremena uz knjigu. Na pitanje kako se zabavlja kad ne čita, odgovorio je:
– Obožavam da vozim bicikl i igram košarku – ne bih ni ulazio u kuću! Takođe volim folklor, ali i da učim engleski.
Iako ih je pročitao mnogo, među knjigama je pronašao svoju mezimicu.
– Moja omiljena knjiga je “Baka gangster”. Reč je o jednoj baki, za koju svi misle da je uobičajena stara žena. Njenom unuku Benu je sve to dosadno i ne voli da ide kod nje…Ipak, tamo je svake večeri. U jednom momentu on saznaje da je njegova baka gangster i da planira najveću pljačku na svetu, a to je da opljačkaju kraljicu Elizabetu… – priča sa ushićenjem Aleksandar.
Nagrada “Čitalac godine” ga je iznenadila, ali i dokazala da je pročitao mnogo knjiga.
– Ipak, ta nagrada me je naterala da se zamislim da li ću ja biti dostojan toga!
Mladi “čitalac godine” ima velike ambicije za budućnost.
– Jedno vreme sam mnogo želeo da budem advokat, ali i sveštenik. Ipak, to mi se malo izgubilo jer ne bih mogao to da postignem, kao i čitanje. Meni čitanje nije obaveza, ja to volim, i to ne želim da izgubim. I dalje sam upućen u veronauku. Takođe, sportista bih bio sigurno…ako bih mogao da izdvojim dovoljno vremena za sve – svime time bih se bavio!
Na pitanje o ambiciji da napiše knjigu već je imao spreman odgovor.
– Već pišem. Pišem priče kao dnevnik, izmšljam neke priče o dečaku Mići, pa kad god stignem napišem po jednu. Takođe, pišem i pesme.
Dugokosi dečak razlikuje se od svojih drugara upravo po frizuri, a za to ima najhumaniji mogući razlog.
– Puštam kosu da bih mogao da je doniram deci oboleloj od raka. Na tu ideju sam došao kada sam video film o devojčici koja ima rak i nema kosu, i potrebna joj je kosa da ne bi bila ćelava. Tada sam kontaktirao Marka Pantelića. Mama je htela da pušta kosu da mene ne bi zadirkivali drugari, ali nije mogla jer se farba. Moja kosa je zdrava, i zato je puštam već tri godine. Treba da poraste 15 centimetara da bih mogao da je doniram – priča plavokosi dečak.
Idole nema, ali i te kako zna čemu teži.
– Divim se Nikoli Tesli, Milutinu Milankoviću. U košarci bih voleo da budem poput Kobija Brajanta, Stef Karija i omiljenog Alena Ajversona.
Od svojih vršnjaka razlikuje se, kako po interesovanjima tako i po vremenu provedenom online. Dok klinci provode sate na internetu, Aleksandar za to izdvoji tek sat, dva.
– Kad već koriste pametne telefone i uređaje, mogli bi to da urade na pametan način – da gledaju nešto korisno, na primer kako naučiti lekciju iz istorije, biologije…i sam pratim neke kanale na Jutjubu, ali samo one na kojima mogu nešto da naučim… Jedno vreme sam razmišljao da napravim kanal na kom bih učio publiku nekim novim stvarima, ali i da mladima stvorim želju da što više čitaju. Bolje knjiga nego telefon!
Svet u kojem živi nije savršen, a ovaj mališan je toga veoma svestan i rado bi ga menjao.
– Ukinuo bih pirateriju na internetu, hakere, pedofile, manijake…ne bi bilo otmičara, i bio bi mir u svetu.
Kako kaže, politika ne bi trebalo da interesuje njegove vršnjake.
– Deca ne treba da se petljaju u politiku. To je posao odraslih. Ne treba deca da razmišljaju o tome, niti da se time opterećuju.
Dečak kao dečak, ima svoje snove. Kad ne čita, prepušta se svetu mašte…
– Često maštam da sam najbolji košarkaš. Jednog dana voleo bih da pomognem svetu, ili bar Srbiji da ljudima povećam želju za čitanjem i znanjem, umesto gledanjem needukativnih sadržaja.
Suzana Trajković
Izvor: Espreso.rs
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Ljubimci pomažu deci da izgrade samopouzdanje
Svima nama je povremeno potreban jedan mali, žuti pas, da zamaše repom i podseti nas na to da imamo moć da menjamo i sebe i svet oko sebe Mali pas...
100 godina od rođenja Dušana Radovića i popust na izdanja Pčelice
Na današnji dan pre 100 godina u Nišu je rođen Dušan Radović. Ceo vek je malo da u njega stane stvaralaštvo ovog velikana pisane reči. Povodom ovog značajnog jubileja, Pčelica...
Od dece treba da naučimo da praštamo
Slikovnica Ljubimac, autorski prvenac Sanje Kovandžić Agatonović, govori o malom pauku Pakiju koji, u potrazi za društvom, jednim nesmotrenim potezom dovodi u opasnost čitavu svoju porodicu. Paki i njegovi roditelji...
Junaci koji svaki dan poboljšavaju sebe – prva knjiga priča o deci s poteškoćama u razvoju
Ovo je prva knjiga ilustrovanih...
Nema komentara.