Veronu su sakrili, pa kad kreneš autoputem kroz Italiju da se vučeš iza kamiona koji kao velike umorne bube mile u oba pravca, piljiš u one plave table a nikako ni na jednoj da piše Verona.
Čitav grad nekako pulsira oko Arene, ona je tu već 2000 godina i stajaće čini mi se još dugo pošto nas isprati u zaborav. Gledali smo Anu Netrebko kao Tosku i sve što može da se kaže je da je sa punim pravom Velika, Najveća! Njen vanzemaljski piano na neočekivanim mestima, njen ton koji prekrije čitavu Arenu, prosto lebdi oko vas, nestvarna je, zato je i dobila ovacije kad je prvi put van scene viknula Mario!
Preplakasmo sva tri čina, imam tri selfija koja su nastala u pauzama i razlikuju se samo po stepenu otečenosti mog nosa. Da Toska ima 4 čina pukla bi mi babura po sred lica. Sam kraj kad Toska obično skoči sa zidina, ovde je rešen tako što ona gonjena beži na sam vrh Arene, noseći krst u rukama i poslednje što vidimo je njena silueta koja kao da lebdi nad Arenom sa tim krstom u rukama koji obasjan reflektorom zasija iz mraka, jezivo, strašno, a tako lepo.
Akustika je nezamisliva, nema ozvučenja, a čujete kad dirigent udahne, čujete zvuk kanapa koji preseca vazduh kad Pastirče zamahne štapom za pecanje. Hor, orkestar, solisti, režija, sve je to toliko dovedeno do savršenstva da prestajete da primećujete tehničku perfekciju i prosto samo uživate u vrhunskoj umetnosti. Iz svega moram izdvojiti scenografiju kao krunu svega što sam ikad doživela u operi.
Ne znam da li ćemo ikad više imati priliku da pogledamo neku operu u Veroni, volela bih, ali sve i da mi je ovo poslednja predstava u Areni dovoljno je, promenilo me je zauvek, utešilo i vratilo mi veru u umetnost.
