Neki mališani jedu lako i bez otpora, dok drugi zahtevaju mnogo više strpljenja, prilagođavanja i vremena. To ne govori toliko o “dobrom” ili “lošem” roditeljstvu, koliko o različitim temperamentima i senzornim profilima dece. I upravo tu savremena saznanja počinju da vraćaju fokus tamo gde pripada – sa krivice roditelja na razumevanje deteta.
Roditeljski svet brine jednu vrlo neobičnu brigu: zašto ljudska mladunčad, u uzrastu kada počnu samostalno da se kreću i kada im postaju dostupne razne opasne stvari koje liče na hranu, postaju izbirljiva?
Ako vam je prethodno pitanje samo dalo odgovor – niste daleko od istine. Po tome se deca ne razlikuju mnogo od mladunaca drugih sisara – maksimalnu probirljivost i oprez prema novom pokazuju upravo u periodu kada postaju sposobna da se uvale u razne nevolje o kojima još ne znaju dovoljno.
Otpor prema nepoznatoj hrani najčešće se javlja u drugoj godini života i obično traje do šeste, kada kod većine dece počinje da slabi. Ova pojava nije rezultat roditeljskog neuspeha ili kulturnog uticaja, već razvojna faza u kojoj sistemi za detekciju opasnosti rade ono za šta su evolutivno nastali – podstiču odbijanje nepoznatog.
Na žalost, ovo nije savršen mehanizam. Intenzitet odbijanja kod dece varira i zavisi od čulnih i neurobioloških razlika. Kako objašnjava neuronaučnica Manuela Kouakou, percepcija ukusa nije ista kod svih – varijacije u receptorima za gorčinu mogu učiniti da neka deca budu osetljivija na gorke ukuse. Kod dece sa izraženijom taktilnom osetljivošću u ustima, teksture hrane, poput pulpe, kožice, sluzavosti i gromuljičavosti se doživljavaju mnogo intenzivnije nego kod odraslih, koji su na njih već navikli. Biološki mehanizam nastao da bi nas zaštitio od trovanja, u takvim slučajevima, apsurdno, “štiti” dete od jogurta ili brokolija, na očaj zabrinutih roditelja.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Kouakou objašnjava da postoje tri osnovna uzroka probirljivosti kod dece:
- neka deca izbegavaju hranu zbog njenih senzornih osobina – teksture, mirisa ili izgleda;
- druga imaju izražen nedostatak interesovanja za jelo – zaboravljaju obroke, staju nakon nekoliko zalogaja i jednostavno ne osećaju glad na način na koji je osećaju druga deca;
- treća grupa se boji gušenja, povraćanja, alergijske reakcije ili unutrašnjih telesnih senzacija koje ne mogu da kontrolišu.
U ozbiljnijim slučajevima, ovi uzroci se preklapaju i često su povezani sa anksioznošću, a izraženiji su kod dece sa autizmom.
Koliko je probirljivost rezultat genetike a koliko ranih iskustava? Izbirljivo jedenje smatra se jednom od “najnaslednijih” osobina u detinjstvu, kaže Kouakou. Na osnovu istraživanja na identičnim blizancima, utvrđeno je da je sa šesnaest meseci, oko 60% razlika među decom bilo genetski uslovljeno. Do treće godine taj procenat je porastao na preko osamdeset odsto. Ovakav odnos se uglavnom zadržao i u ranoj adolescenciji. Zajedničko porodično okruženje – ono zbog čega se roditelji najčešće okrivljuju od strane rođaka, pedijatara i stručnjaka – imalo je merljiv uticaj uglavnom samo u periodu ranog detinjstva, i čak i tada objašnjavalo je samo oko četvrtinu varijacija. Isti genetski faktori koji su bili povezani sa izbirljivošću sa šesnaest meseci ostajali su vidljivi i deset godina kasnije. Uostalom, ne trebaju vam naučna istraživanja ako ste roditelj kome jedno dete koje proždire masline, pečurke i brokoli, dok je za drugo nezamisliva katastrofa ako se u tanjiru međusobno dotaknu dve od ukupno tri namirnice koje uopšte prihvata da stavi u usta.
Roditeljstvo dakle nema prevelik uticaj na izbirljivost. Ali, izbirljivost itekako ima uticaja na roditeljstvo. Dete koje lako jede stvara opuštene, samouverene roditelje koji se osećaju kompetentno i kao da sve drže pod kontrolom. Izbirljivci, naprotiv, izazivaju stres, napetost i osećaj odgovornosti i krivice kod roditelja. Vremenom se formira začarani krug: roditelj postaje ili previše kontrolišući ili previše popustljiv, a dete na to odgovara još većim otporom i još većom probirljivošću. Obroci postaju borba za moć jer dete uči da je hrana sredstvo kontrole. Tako se urođena biološka razlika između dece dodatno pojačava kroz svakodnevne interakcije, pa se na kraju više ne može razdvojiti šta je “uzrok”, a šta “posledica”. Više nije moguće znati da li dete slabo jede zbog svoje “biologije” ili zbog majčine anksioznosti. Oba odgovora su tačna. Ona su se međusobno proizvela.
Nažalost, krajnji ishod se često pripisuje isključivo roditeljskoj “nesposobnosti”: “Roditelj je izazvao problem u ishrani. Da je bio smireniji, dosledniji, opušteniji, dete bi jelo. Mogućnost da je detetov temperament i senzorni profil postojao prvi – i da je roditeljska anksioznost nastala kao odgovor – retko se razmatra. Ne ide u prilog tom narativu. Ne prodaje knjige,” primećuje Kouakou.
Onog trenutka kada shvatite da mama u parkiću čije dete radosno mljacka sve što mu ponude nije “bolja” od vas, već da je vaše dete rođeno drugačije, možete se osećati kao žrtva nepravde majke prirode. Ali, zašto to ne biste doživeli i kao oslobađajuću činjenicu? Ne morate glumiti smirenost i skrivati paniku kada dete već treći dan odbija večeru, ne morate glumiti oduševljenje i entuzijazam kada uvodite novu namirnicu. Ništa od toga nije ni uzrok, niti je rešenje, niti je sud o vašem karakteru, podseća Kouakou. “Odbijanje nije referendum. Ono je informacija o detetovom senzornom profilu, apetitu, temperamentu, pragu anksioznosti”.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Kada tu informaciju konačno prihvatimo i prebolimo ideju o halapljivom svaštojedu koji tamani naše zdrave i pažljivo osmišljene kreativne obroke, ostaje nam realnost. A to je da sa probirljivom decom jedino “rade” postupnost i strpljenje.
Kako to konkretno izgleda u praksi? Kouakou, na osnovu svog kliničkog iskustva sa decom koja imaju ovu vrstu problema, daje sledeće savete:
- Ponuditi ne znači nužno očekivati da je dete odmah pojede. Kod dece sa izraženom senzornom osetljivošću, prihvatanje nove hrane često mora da ide korak po korak:
-
- da može da podnese da je hrana u istoj prostoriji;
- da bude na stolu;
- da bude na njegovom tanjiru;
- da je dodirne viljuškom;
- da je dodirne prstom;
- da je pomiriše;
- da je približi usnama;
- da je poliže;
- da je zagrize i ispljune;
- i tek na kraju da je proguta.
Ovakav pristup može delovati preterano ako ste navikli na decu koja bez većih problema prihvataju novu hranu. Ali kada su u pitanju deca koja hranu ne doživljavaju samo kao nešto što im se sviđa ili ne sviđa, već kao svojevrsnu “pretnju”, ovi mali koraci nisu tako besmisleni.
Ponavljano izlaganje novoj hrani pomaže samo dok dete može da ostane u granicama onoga što može da podnese. Ako se od njega traži previše, prebrzo i uz velika očekivanja odraslih, verovatno neće naučiti da je ta hrana bezbedna. Umesto toga, može naučiti da je hrana sredstvo kojim ga odrasli pritiskaju i sateruju u ćošak.
- I suptilno prisiljavanje je prisiljavanje. Većina roditelja zna da dete ne treba prisiljavati da jede, ali nisu svesni da to ipak rade:
-
- „Još samo jedan zalogaj!“
- „Samo probaj!“
- „Prošle nedelje si ovo voleo!“
- „Dobićeš jogurt kad probaš piletinu.“
- „Vidi, sestra jede!“
- „Nemaš čega da se plašiš.“
- „Molim te, zbog mene!“
To nisu zlonamerne rečenice. Izgovaraju ih umorni i zabrinuti roditelji koji pokušavaju da preguraju još jedan obrok. Brinu ih detetova težina, komentari okoline ili činjenica da dete danima jede samo nekoliko namirnica.
Problem je u tome što pritisak menja ono što dete uči.
Umesto da nauči: „Ova hrana mi je nova.“, dete može da nauči: „Kad se ova hrana pojavi, svi postanu napeti.“ Hrana tada prestaje da bude samo hrana i postaje izvor sukoba i očekivanja.
Zato je korisno da se roditelj zapita: „Šta moje dete u ovom trenutku uči?“
Možda ne uči da zavoli brokoli. Možda uči da brokoli izaziva svađu, da ne može da veruje signalima svog tela ili da se odrasli uznemire kada odbije hranu.
“To ne znači da roditelj mora uvek da bude potpuno smiren. Hranjenje deteta je emotivno i sasvim je prirodno da nas brine kada dete ne jede. Cilj je samo da se smanji pritisak, kako bi dete moglo da priđe hrani bez osećaja da je svaki obrok ispit koji mora da položi,” objašnjava Kouakou.
- Oslanjajte se na “bezbedne” namirnice.
Roditelji se često plaše da će dete, ako mu stalno nude samo „sigurnu hranu“, zauvek ostati izbirljivo. Međutim, kod mnoge dece ta hrana nije razmaženost, već oslonac – namirnice kojima veruju i uz koje mogu da ostanu sita. Zato je obično najbolje kombinovati poznatu, sigurnu hranu sa malom količinom nove hrane, bez očekivanja da dete mora da je pojede.
- Odvojite izlaganje novoj hrani od samog obroka
Porodični obroci treba prvenstveno da budu mirni i da dete nahrane, dok upoznavanje sa novim namirnicama može da se odvija u drugim trenucima – kroz mirisanje, dodirivanje, pomaganje u pripremi ili jednostavno tolerisanje hrane u svojoj blizini. Ne mora svaki obrok da bude test ili prilika za napredak; deci, kao i roditeljima, potrebni su obroci koji su jednostavno – obroci.
- Svaki napredak je napredak
Roditelji napredak često mere time da li je dete pojelo hranu, ali kod neke dece jedenje nije prvi, već poslednji korak napretka. Napredak može da izgleda mnogo skromnije: da dete mirno sedi za stolom, prihvati da nova namirnica bude na tanjiru, dodirne je, pomiriše, lizne, zagrize pa ispljune ili kaže „ne sviđa mi se“ bez gađenja i panike. Iako ovi koraci deluju veoma mali, oni su važni jer dete postepeno uči da podnese nove mirise i teksture, da hranu približi ustima bez osećaja gubitka kontrole i da stekne poverenje da neće biti primorano da uradi sledeći korak pre nego što bude spremno. Kod takve dece upravo su te veštine temelj na kojem se kasnije gradi zdrav odnos prema raznovrsnoj ishrani.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
- Ne odustajte od strukture, samo od kontrole
To što izbirljivost nije vaša krivica ne znači da dete treba da određuje pravila cele porodice. Deci su potrebni i osećaj sigurnosti i jasna, stabilna struktura. To u praksi može da podrazumeva:
-
- predvidivo vreme za obroke i užine;
- najmanje jednu detetu poznatu i „sigurnu“ namirnicu za stolom;
- postepeno i nenametljivo upoznavanje novih namirnica u malim količinama;
- bez pregovaranja, ubeđivanja ili pritiska da dete uzme „još samo jedan zalogaj“;
- bez pripremanja posebnog obroka nakon svakog odbijanja hrane;
- bez korišćenja gladi kao kazne ili sredstva pritiska;
- bez toga da detetovo jedenje postane glavna tema i izvor napetosti tokom porodičnog obroka.
Osnovni princip je da odrasli određuju šta, kada i gde se jede, dok dete odlučuje da li će jesti i koliko će pojesti. Kod dece sa izraženom anksioznošću ili senzornim teškoćama ovaj pristup je često potrebno prilagoditi njihovim mogućnostima, ali cilj ostaje isti: struktura sprečava da izbegavanje hrane upravlja porodičnim životom, a odsustvo pritiska omogućava detetu da postepeno razvija osećaj sigurnosti i spremnost da prihvati nove namirnice.
- Stručnu pomoć treba potražiti ako dete:
-
- gubi na težini ili ne raste i ne napreduje očekivanim tempom;
- odbacuje ranije prihvaćene namirnice, a ne uvodi nove;
- jede toliko mali broj namirnica da je ishrana nutritivno neadekvatna;
- pokazuje izražen strah ili paniku u vezi sa hranom;
- često se zagrcnjuje ili povraća tokom jela;
- ima intenzivan strah od gušenja, povraćanja ili alergijske reakcije;
- uporno izbegava čitave grupe namirnica ili određene teksture;
- zbog teškoća u ishrani ne može normalno da učestvuje u porodičnim, školskim ili društvenim obrocima;
- čini da obroci postanu svakodnevni izvor velikog stresa za celu porodicu.
Kouakou kao glavnu “adresu” za traženje pomoći navodi pedijatre, nutricioniste, okuacione terapeute, logopede, psihologe ili stručnjake za poremećaje ishrane.
“Vaše dete ne odbija hranu da bi vas ponizilo, niti ste vi loš roditelj zato što su obroci naporni. Hranite dete čije telo hranu možda doživljava drugačije.
To ne znači da ste bespomoćni, već da treba promeniti prisup. Ne forsirati, ali ni ne odustajati. Biti prisutan bez pritiska, nuditi hranu bez insistiranja, ponavljati izlaganje bez pretvaranja svakog obroka u borbu. Prihvatiti da napredak, ako se pojavi, dolazi postepeno – u mrvicama, u zalogajima, u malim pomacima koji se lako previde. I razumeti da dete koje hranu doživljava kao pretnju nije “neuspeh” već samo neko ko od svih uključenih traži više strpljenja, više fleksibilnosti i više vremena, zaključuje Kouakou.
Izvor: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
