Piše: Divna Peškir
Procedura dosta neplemenita. Nekako kvari čaroliju. Da ti ne pričam.
Predaš se u ruke nepoznatim ljudima onako podbuo i nikakav, u nekoj roza spavaćici što se vezuje pozadi, sam na svetu celom, gologuz, kao neka ljudska hrpa.
Ležiš dok te ubadaju, gledaš u onaj plafon, već pomalo drhtiš, jer sala je hladna, infuzija je hladna, procedura je hladna, a tako ranjivom čini ti se da su i ljudi takvi.
Stavljaju ti masku na lice, dobijaš uputstvo da brojš unazad od deset, osećaš da ti kod sedmice jezik već zadebljava i ispada, ali nemaš više ni snage ni kontrole da ga vratiš unutra. Poslednje što pomisliš je da ćeš u slučaju da nešto krene po zlu umreti tako isplažen i otromboljen, nikako kao kraljica kakva si do tada zamišljao da jesi, već više kao nilski konj kog je udario auto.
Onda se budiš.
Ne znaš gde si.
Ne znaš ko si.
Ne znaš šta te snašlo.
Ne znaš da li si živ.
Ne znaš da li ti je živo dete.
Ne znaš ništa.
Onda plačeš.
Onda tvoje cimerke dozovu nekoga da ti nešto konkretno kaže.
Onda ti kažu da je sve ok.
Onda i dalje plačeš.
Onda boli celu noć. I ceo dan. Dok svi spavaju, boli. Dok neki prolaze hodnikom i smeju se, boli. Dok svi tvoji slave, boli. Dok ti pričaju da su ti dali sve dozvoljene doze analgetika, i dalje boli.
Onda poželiš svoju bebu, ali ne može odmah. Može sutra.
Onda pošalješ tetkicu da je fotografiše, a ona ti donese daleki obris tvoga deteta čije je lice sakriveno iza debelog prsta na objektivu.
Onda opet plačeš.
Onda dođe neka devojčica od 12 kg da ti pomogne da ustaneš jer moraš.
Onda joj kažeš da te ne zajebava i da pošalje nekog ko je u životu pojeo nešto više od deteline jer imaš sto kila i ne želiš da budeš upamćen kao neko ko je slučajno iščupao medicinskoj sestri ruku iz ramena.
Onda ne ustaneš, i budeš obavešten da nisi ustao na sopstvenu odgovornost.
Onda ideš u wc.
Hodaš lagano držeći se za zid, povijen na napred, sa osećanjem da će ti utroba ispasti svakog trenutka.
Onda se sedam sati kasnije isto tako vratiš u sobu.
Onda ti je donesu.
Onda je poljubiš.
Jedanaest godina kasnije ne možeš više da je podigneš, i moraš da paziš šta pričaš, da ne povrediš njena osećanja.
Ma nemojte kćeri, izvinite, mnogo ste mi Vi pametna.
Izvor: Divna Peškir
Preterano zaista……
Prošla sam kroz carski i moram vam reći da je ovo prenapumpano. Zbog cega plašite buduće mame? Dobije se anestezija, spavaš i ne znas ništa. Posle dobiješ lekove protiv bolova i to je to. Bebu sam videla i uzela istog dana. Preterujete
Zašto plašite žene? Moj carski rez je predivno iskustvo, iako nije bio zakazan već je moralo tako da bude jer prirodnim putem nije išlo! Predivno iskustvo, pre svega zbog predivnih ljudi u GAK Visegradska, koji se svim snagama trude da vam olakšaju. Čim sam otvorila oči rekli su da je beba dobro. Jeste uvek lepše kada je prirodno. Ali ovde je toliko pesimizma i negativnosti da je to neverovatno.
Nije bas tako.Nema potrebe plasiti buduce mame.Ja sam se porodila u spinalu,bila sam budna tokom porodjaja i to je prelepo iskustvo.Boli,da,prvo ustajanje je najteze,ali posle je svakim danom sve lakse.I,bebu sam dobila odmah,cim se ja trazila,par sati nakon porodjaja kada je prosla anestezija i prvo ustajanje.Porodila sam se u Kotoru i sve pohvale za doktora Bojana Vucetica,sve je proslo odlicno.