Veštačka inteligencija i algoritmi nastaviće da oblikuju svet u kojem će odrastati nove generacije. Ipak, budućnost nije unapred određena. Ona zavisi od toga da li ćemo decu učiti samo kako da koriste tehnologiju ili i kako da razumeju njen uticaj.
Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Kroz upečatljive scene, songove i ples, publika svedoči kako se nerealna, nesvesno nasleđena i često besmislena očekivanja uvlače u porodični i društveni život i oblikuju odnose između baka, mama, ćerki — ali i sinova i očeva.
Transgeneracijski zavisimo od tuđeg mišljenja, što je u psihologiji obrađivano iz mnogo uglova: koliko je porodica ili škola, gde je uspeh vrlo jasno definisan, uticala da se ukalupljujemo, je li roditeljstvo druga šansa da dokažeš da vrediš, ako to već nisi kroz detinjstvo...
Ovaj oblik zanemarivanja podrazumeva situacije u kojima dete ne prima dovoljno verbalne ili neverbalne komunikacije koja pokazuju interesovanje za njegove potrebe, osećanja i iskustva.
Detinjstvo bi trebalo da bude sigurno utočište – prostor u kojem dete razvija osećaj sopstvene vrednosti, sigurnosti i poverenja u svet. Međutim, kada roditelj nosi duboke obrasce emocionalne nezrelosti, ova osnovna potreba deteta često ostaje neispunjena.
