Piše: Ana Đorđević
Pitanje koje se rađa najkasnije onoga dana kada iz uglavnom bezbrižnog praćakanja po plodovoj vodi, na (surov) svet stigne vaša mrvica, dušica, bebić, zlatić i sl.
Pitanje koje umire sa vama, onog, iz sadašnje vizure, nepoznatog dana.
Pitanje na koje odgovor suštinski može biti samo da ili ne.
Ako ispaljujemo kao iz topa, odgovor „da“ zvuči samouvereno i beskompromisno, skoro kao da nam se pitanje zapravo pričinilo. Odgovor „ne“ je mahom mazohistička crta. Pravi odgovor sadrži od svega po malo, iako se svodi na jednu glavnu reč, ali ga ne treba davati prevremeno.
Da li sam dobra mama ako svom zlatiću zabranim ono što najviše voli? Da, ako sam ga tim postupkom neemu naučila. Ne, ako to činim iz hira i sopstvene frustracije,
Da li sam dobra mama ako ponekad manipulišem svojim detetom? Da, ako sam ga time navela da sam dođe do nekog ispravnog postupka ili zaključka. Ne, ako to činim iz hira i sopstvene frustracije.
Da li sam dobra mama ako svoju trogodišnju dušicu pustim da plače ? Da, ako tako pokušavam da je naučim da ona ne manipuliše mnome. Ne, ako sam zauzeta sobom i mrzim svoje „zatočeništvo“.
I tako dalje.
Mnogo je primera, ali je retko moguće grubo odvojiti ove stvari jer se, makar u našoj podsvesti prožimaju (dete plače, ja sam naizgled smirena i ne dopuštam mu da histerijom rešava osujećenje sopstvene volje, ali istovremeno mogu da budem i jako umorna za tu „borbu“, pa jednostavno ignorišem plač, dok se ne saberem, iako se on zabada u moju dušu).
I tako dalje. Jedino što je, dakle, konstantno jeste ugao iz koga posmatramo. Ta vizura je (ponovo) u vezi sa kontrolom naših emocija.
Koliko smo, preplavljeni ljubavlju (ili željom za kontrolom, ili euforijom ili posedovanjem!) sposobni da racionalno sagledamo svaku situaciju – od perioda odbijanja deteta od sisanja, do, na primer, situacije u kojoj se deca vode u socijalnu službu ili na sud da „kažu svoje mišljenje“ o tome da li žele da budu kod mame i tate. Koliko smo mudri i staloženi da živimo sa saznanjima o zdravstvenim problemima – od „najobičnije“ temperature (koja nikada nije „obična“) do ozbiljnih nedostataka, bolesti i stanja?
Bol je sastavni deo života, a ume da bude lekovit, samo ako ga razumemo. To je i reč koja prati roditeljstvo od početka, a na nama samima je da (što pre – to bolje) pronađemo način kako da ga prigrlimo i naučimo da živimo sa njim.
Jer, mladunci rastu, sazrevaju, stasavaju i na kraju odlaze svojim putem. Ako im ostanemo u srcu, to je dugo željeni dokaz da je odgovor na pitanje sa početka – da.
No, on se retko saznaje u verbalnom smislu, ali se spoznaje svakog dana, ako to iskreno želimo i ako prihvatimo i zavolimo sebe kroz misao: „Da, ja sam dobra, nesavršena mama.“
Izvor: Detinjarije.com
