O tome šta znači griža savesti i kako se ona prepoznaje u ponašanju odrasle osobe, kako na nju gledaju deca i u kom smislu se ona prenosi transgeneracijski – razgovarali smo sa Višnjom Divild Žeželj, diplomiranim pedagogom i dečijim psihoterapeutom.
Da li se griža savesti prenosi transgeneracijski?
Griza savesti ili osećaj krivice može se prenositi transgeneracijski, iako ne u doslovnom smislu kao fizičko nasleđe, već kroz psihološke, porodične i kulturne obrasce. Osećaj krivice kao prevelika odgovornost i doživljaj sopstvene vrednosti kroz „davanje“ i „žrtvovanje„.
Sindrom dobrog deteta: Podređivanje i samožrtvovanje
Ovaj fenomen je dobro poznat u psihologiji i psihoterapiji, često se u praksi vidi kako uverenja koja su stečena u detinjstvu kroz roditeljske poruke utiču na svakodnevno funkcionisanje, donošenje odluka, biranja životnih strategija i kreiranja odnosa sa drugima. Kakav odnos ćemo imate prema sebi, drugima i svetu koji nas okružuje u mnogome zavisi od porodičnog narativa, od direktinih, jasnih i konkretnih poruka ali i suptilnih, neverbalnih i skrivenih.
Šta je zapravo osećaj griže savesti?
Griža savesti je osećanje koje mnogi poznaju previše dobro. Osećamo je kada ne završimo sve obaveze, kada uzmemo vreme za sebe, kada nismo „dovoljno tu“ za decu, partnere, roditelje, posao. Pogotovo žene, i posebno majke, često nose taj tihi teret svakodnevno kao da stalno duguju nešto svetu, a ništa sebi. Važno je da dete razume da nije odgovorno za to kako se drugi osećaju, učimo ih da prepoznaju tuđa osećanja, ali i da nisu tu da ih „popravljaju“.
Transgeneracijsko prenošenje obrazaca ponašanja – kako to deca vide?
Nevidljivi prtljag iz prošlih generacija se ne prenosi genetski, ali se prenosi emocionalno i ponašajno. U porodicama gde su ljubav i vrednovanje uslovljeni trudom, žrtvom i preuzimanjem odgovornosti za sve oko sebe, deca vrlo rano uče: „Vredim samo ako dajem više nego što mogu.“
Ako dete odrasta uz majku koja stalno stavlja sve druge ispred sebe, koja retko traži pomoć, koja ćuti kad joj je teško, dete to ne vidi kao problem, već kao model. Tako nesvesno usvaja obrazac koji kasnije u životu prerasta u hroničnu grižu savesti prema partneru, deci, poslu, svima i svemu.
Najveći poklon koji možemo dati deci nije savršenstvo, već sloboda da ne nose ono što ne pripada njima. A da bismo to mogli, moramo prvo sebi dati dozvolu da budemo samo ljudi.
Postoji li način da se prekine taj lanac transgeneracijskog prenošenja loših obrazaca ponašanja?
Dobra vest je da može, da je lako – nije, ali da vredi truda – vredi.
Prvi korak u prevazilaženju ovako toksičnih obrazaca pre svega leži u svesnošći. Veoma je važno prepoznati obrazac jer griža savesti često nije signal da nešto radimo loše već da nosimo naučeni osećaj odgovornosti koji nije u skladu sa realnošću.
Postavljanje granica bez krivice može da se nauči, u redu je reći „Ne mogu sada.“, to nikako ne znači da je neko ko se zauzima za sebe loša osoba već to znači da je iskren i da je samo čovek koji time i detetu šalje jasnu poruku da je u redu i psihološko gledano zdravo reći ne. Deca uče iz onoga što vide možda i više nego iz onoga što čuju. Ako dete vidi roditelja koji zna da se odmori, koji brine o sebi i ne mora da „zasluži“ mir i ono će sebi dati dozvolu da prikoći, stane i odahne. Umesto glasa unutrašnjeg kritičara treba ojačati glas koji šalje poruku „Dajem dovoljno. Dovoljna sam. I to je dovoljno. Vredim takva kakva jesam.“
Nevidljivi prtljag iz prošlih generacija se ne prenosi genetski, ali se prenosi emocionalno i ponašajno
Griža savesti ne mora da bude porodično nasleđe. Možemo je prepoznati, razumeti i pustiti. Najveći poklon koji možemo dati deci nije savršenstvo, već sloboda da ne nose ono što ne pripada njima. A da bismo to mogli, moramo prvo sebi dati dozvolu da budemo samo ljudi.
Autor: Redakcija portala
