Ima li smisla decu u vrtićima podsticati da prave rukotvorine po ukusu odraslih? Ovo pitanje postavlja vaspitačica Erika Kristakis, autorka knjige „Važno je biti mali“ (The Importance of being little). Ona smatra da većinu umetničkih radova koje mališani u vrtićima izrađuju nije izraz dečije mašte, već mašte odraslih koji sa decom rade.
U svojoj knjzi, ona se dotiče svih onih kreativnih aktivnosti kakve obično viđamo na panoima obdaništa – sneška od vate, uskršnjeg zeke od papirnog tanjira… Pravljenje ovakvih rukotvorina suviše je usmereno na konačni proizvod, a nedovoljno na sam proces izrade, smatra ona.
Testere, čekići i bušilice umesto igračaka u obdaništima
Međutim, ona nije prva koja je uvidela da klasične kreativne aktivnosti nisu zaista kreativne za decu. Već postoji čitav pokret vaspitača i roditelja koji se vode mantrom „Važan je proces a ne proizvod“ i koji smatraju da ne postoji „pravi“ način da se nešto uradi, pa da se ni detetovo delo ne može ocenjivati ni kritikovati.
Kristakis smatra da je i ovaj pristup pogrešan. Stavljanje naglaska na kreativni proces jeste ispravno, ali kada decu učimo da je sve „dovoljno dobro“, onda smo ukinuli čak i privid razvijanja veština i kontrole kvaliteta. „Deca nisu glupa. Ona vrlo dobro znaju kada njihov rad ne izgleda jednako dobro kao tuđ, i mogu se iznervirati ili postideti zbog toga,“ objašnjava ona.
Bolji način da se sprovode kreativne aktivnosti, predlaže ona, je da se fraza „proces a ne proizvod“ shvati na ozbiljniji način, tako što će se više pažnje posvetiti učenju dece određenim veštinama i umetničkom zanatstvu. Umesto da se deci zada crtanje suncokreta na papirnom tanjiru, zašto ne odvojiti to vreme da se deca nauče radu sa pravim materijalima, poput gline? „Zamislite šta bi se moglo desiti kada bi vaspitač decu učio kako se oblikuje glina, kako se dodavanjem vode menja njena čvrstina, kako se sprečava njeno sušenje i kako se ona pravilno čuva?“
Kako su danas svi pametni… cudo jedno. A deca nikad lenja. Ne umeju da obrisu svoje du*e, ne umeju da ustanu i sipaju sebi casu vode, ne umeju da zavezu pertle, odvezu cvor, operu sebi jabuku i pojedu je, zakopcaju jaknu, spreme svoju torbu za vrtic, ne umeju da se umiju ko svet, da ocesljaju i zavezu kosu u konjski rep, da se staraju o sebi. Jer to uvek radi neko drugi, za njjih… Ali bitno je da ih vodaju na casove stranih jezika, koje nece progovoriti, jer se ti jezici ne govore kod kuce, na casove ovog onog razmisljanja, nekakvog novog sistema ucenja… svi bi hteli da imaju izvanrednu, superinteligentnu decu. Fuj! Deca su nam uglavnom prosecno prosecna i covecanstvo cine uglavnom prosecno prosecni ljudi! Nekada su deca bila tu radi porodice, bila su deo porodice, sad dete cim se rodi stave na pedijastal pa je porodica tu da mu sluzi, Bogu Detetu. Kad god odem na igraliste sa mojom decom i vidim sve to, okrene mi se stomak… postaje nepodnosljivo u kolikoj meri se cincula deci a istovremeno od njih ocekuje neka vanzemaljska nadprosecnost… odgajamo sve same Tesle, Pupine i Djokovice koji to uopste nisu… Covecanstvo odgaja novu generaciju nesposobnjakovica zapravo. A pocinje se od davanja imena detetu… Pa to mora da para usi! Da se odmah cuje i zna ko je rodjen! Novi vladar, genije, vunderkind! A ono zapravo mali balavko koji vrlo brzo shvati da moze da manipulise celom svojom familijom, kojem savrseno odgovara da svi skacu oko njega kad mu nesto zatreba, koji nista sam nece da uradi i prvi ce da odustane. Ziveo novi poredak! Dete Bog!
Opustite se, poštovana Sandra, sve je u redu.
Sandra je nazalost u pravu. Samo se mozda previse nervira i pridaje vaznost necemu sto se ne moze promeniti. Uostalom sve to roditelji rade i kupuju i daju ali su malo zapravo PRISUTNI u zivotu svog deteta. Deca trebaju nas roditelje pre svega a ne sve to sto im u zamenu za svoje vreme nudimo.
U pravu je Sandra. Danas se vrednuju neke krive vrijednosti, a to sve trpe djeca. Djeci prije svega treba obitelj koja će ih postaviti na noge, usmjeriti na pravi put i učiti ih samostalnosti. Danas mnogo djece odgajaju razne tete, bake, voditelji kojekakvih radionica, treneri, animatori…..a malobrojan broj roditelji.