Danas se sa rođenjem deteta počinje još pre trudnoće. Prvo se kreće sa planiranjem kada je najbolje da se dete rodi, a da ne poremeti sve zacrtane ambicije i preduslove. Smatra se da umomentu dolaska bebe na svet sve mora biti sređeno, ušuškano, zarađeno, da se do tada mora isterati kera do kraja, jer, kad zakmeči, ni za šta drugo neće biti vremena.
Zatim počinje trudnoća, svi silni testovi, pregledi, internet saveti, forumi sa iskustvima i taj period pretvaraju u agoniju straha. Do devetog meseca svaka trudnica postaje akušerski ekspert u pokušaju da se probije kroz košmare, sačuva deo mirne duše i osmeh iščekivanja. Ne postoji ni jedna koja ne zna bar pet priča sa ružnim završetkom, priča koje su počele kao i njena, a okončale su se nesrećno. Onda idu saveti za zdravu ishranu, za vežbanje, za slušanje muzike, za poželjno i nedopustivo.
Žena ide tako ulicom ili šparta internetom i oko sebe viđa nasmejane trudnice, sugeriše joj se da i ona mora biti takva, a ona prebira u glavi parametre sa ultrazvuka, novčanik joj se tanji, ne spava od straha i misli da je samo njoj tako. Ili gleda one buduće mame koje neprekidno drže ruke na stomaku, miluju ga i naglašavaju tesnom haljinom, a njen je težak, pun strija, jedva hoda u razglavljenim papučama i preširokim majicama jer ima deset kila više od dozvoljene granice, pa već oseća da će biti grozna majka.
Porođaj je projekat za sebe. Žena odlazi uplašena, prestravljena od priča koje čuje i čita, priprema se za obračun sa neljubaznim i nestručnim, plaća sve što čuje da može pomoći, samo u sebe i prirodu ne veruje.
Umesto da sazna šta će se sa njom dešavati, ona mora da bude hrabra. Umesto da joj se objasni za šta sve mora da skupi hrabrost, nude joj se latinski izrazi. Za to vreme familija se trese u groznici očekivanja. I nikome tu nije ni dobro, ni lepo.
Radost će doći tek u momentu kada porođaj prođe, a taj prirodni proces će biti samo ružna prošlost. Žena će izaći i truditi se da zaboravi sve što pre. Za bebu je već sve pripremljeno po datom spisku i tu ne sme ništa da fali. Cifre su nekada astronomske, ali roditelji su ubeđeni da moraju poštovati svaku stavku jer nešto može poći po zlu. Već posle mesec dana ostaće po kući sva sila neupotrebljenih krema, zavoja, rukavica, različitih pomagala, svega za šta je otac besomučno trčao od apoteke do apoteke, tražeći baš određenu marku i baš određeni model. I opet tu neće biti ni mira ni radosti.
Viškovi će se pobacati, ali će se stvoriti nove potrebe i jurnjava će se nastaviti.
Da li majka doji? Da li to želi? Da li to može? Da li to ume? Ako želi, može, ume, dobro je. Ako je odgovor negativan, majka se mora pretvoriti u borca za sopstveno pravo ili objašnjivača svima i svakome zašto je to tako. Mora se pravdati, saginjati glavu, nadati se da ona nije najgora i da će njeno dete ipak biti zdravo, da će i na taj način sa njim ostvariti potrebnu emotivnu inicijaciju. I opet nema radosti.
Poređenje sa prošlim vremenima bi bilo kontraproduktivno jer se sve promenilo, pa i odnos prema zdravlju. Ali, nekada su se deca rađala u momentu kada se dvoje vole, ili je došlo vreme za to. Nije se birao specijalni momenat.
Trudnice su bile manje opterećene neprekidnim pregledima, dijagnozama, nisu bile izložene bombardovanju negativnim iskustvima i nisu smatrale da je porođaj moguće preživeti samo uz izdašno plaćanje svakoj osobi koju sretnu u bolnici. Dojenje nije pretvoreno u kult. Nisu postojala udruženja ili grupe za pomoć i podršku. A više dece je sisalo nego danas.
Oprema za bebe se sastojala iz najnužnijih komada jer ih one prerastu u rekordnom roku. Pomoć su pružale komšinice, babe, rođake i takvu pomoć niko nije odbijao plašeći se da će biti procenjen kao nesposoban ili kao neko ko svoju ljubav deli sa celim svetom. Manje pritiska, više sreće. Manje priče, više vremena za ono što je bitno. Manje recepata, više prirodnog instikta.
U prvim danima po rođenju moja sestra od tetke nije imala krevetac. Spavala je u otvorenom koferu. Do danas nismo primetili da su joj ostale traume od toga. Niti da svoje roditelje manje poštuje zbog nemara. Nema ni telesne nedostatke iako nije imala ergonomski podešenu podlogu.
Odlomak iz priručnika “Roditelji nekad i sad” Biljane Vasić.
