Dete ujelo pašče

I taman pomisliš, ovi će nešto poduzeti, kad se glas pretvara u karanje: „Jao, gospođo, pa znate ne sme tako malo petoipogodišnje dete bez nadzora, samo za ruku i uz njega! Eto do čega može da dođe!

Piše: Vesna Smiljanić Rangelov

Primer sličan ovome iz naslova služio je nekad dobrim nastavnicima kao ilustracija za određivanje službe reči u rečenici. „Dete ujelo prase“ – čik pogodi ko je ujeden. Šta je subjekat a šta objekat? Pamtim i onaj: „Mama ide tata“ da se pokaže značaj zareza koji, danas sve ređe nažalost, onomad obavezno iđaše uz vokativ. Tim nastavnicima nikada na pamet ne bi palo da umesto praseta iskoriste pašče, jer ovaj prvi primer je pamtljiv zato što je šaljiv, a sa paščetom – šalu na stranu – nema šale.

Strah od životinja

Nedavno smo obeležili Dan napuštenih životinja, i baš kao i za Dan žena poruka je jasna – nemojte ih češkati i voleti samo danas, već neka jedu svaki dan. Na svu sreću, česti su primeri da je tako. Veliki broj građana svakoga dana nahrani, toplo pogleda, pomiluje psa lutalicu. Tako je i ovo dete, na obali Dunava u Brankovim Sremskim Karlovcima htelo da učini ono što gotovo svakodnevno čini na putu iz vrtića kući, u parku iza zgrade, u nekom drugom parku, u nekom trećem parku, u desetom parku, na parkingu, ispred ulaza, kod pijace… – da pomazi kucu. Kuca međutim nije to razumela i naskočila je iz dva puta pa dohvatila i ruku i nogu. Mama jeste bila u toaletu, ali je imao ko da vidi i da toliko hitro reaguje da, pored ružnih sećanja na suze iz detinjih iskolačenih očiju, ostanu i neka lepa – na ljudskost koja se ne sreće često.

“Ispostavlja se da neće baš svaka medicinska služba da stavi dijagnozu „ujelo pašče“ nego „ima neka rana kao od ujeda ili možebiti uboda, ko će ga znati šta je“ (štede državne pare, plaše se za posao)”

Kad dete (objekat) ujede pašče (subjekat), sledi procedura: Pasterov zavod, dečja klinika za neurohirirgiju, policija (ne komunalna, oni samo i na Dan žena izbacuju žene iz gradskog prevoza), dom zdravlja, svakodnevno previjalište. Ako se to dogodi van mesta stanovanja, onda sve, sem policije, treba obići i u mestu stanovanja. Kad stignete do advokata, sve će to zatrebati. Međutim, ispostavlja se da neće baš svaka medicinska služba da stavi dijagnozu „ujelo pašče“ nego „ima neka rana kao od ujeda ili možebiti uboda, ko će ga znati šta je“ (štede državne pare, plaše se za posao) pa se time posle bavi Justicija. U policiji rekoše da odavno znaju psa, advokat reče da ih zna petoro i tačna mesta gde operišu, ali da Zakon ne dozvoljava da se uklone. Šta znači uklone? Ne znam. Samo znam da kada se mine Avala na nekoliko hektara prostire se azil za pse lutallice. I još znam da ima mnogo napuštenih hektara i po dođijama i po nedođijama Srbije. A ima, kažu i jedni i drugi, dosta zloupotrebe. Tako se zna, ali se o tome ne govori javno, da tamo neki love, ubijaju, kuvaju glave i nanose sebi povrede tražeći nadoknadu od države. Majčice, ko me uopšte terao da poteram i ja i to da saznam?! Što ne ostah pri onome što prvo izustih kad počeše nagovori na tužakanje: jes, pa da mi društvo za ljubav prema životinjama pošalje socijalnu službu da me propita kako sam smela dete pustiti deset metara od sebe. Kad ne pravim selfije u WC-u, morala bih iskukati lekarsku potvrdu da ne smem da trpim.

1 2 Sledeća strana