Nije opomena stigla od društva nego od inspekcije, veterinarske. U telefonskom pozivu, pita ona sve do tančina kakav pas, gde, koliko, kako… i taman pomisliš, ovi će nešto poduzeti, kad se glas pretvara u karanje: „Jao, gospođo, pa znate ne sme tako malo petoipogodišnje dete bez nadzora, samo za ruku i uz njega! Eto do čega može da dođe! Pa znate li vi da mi imamo u registru mačke koje odmah skaču za lice čim im se priđe?! Ili ako ne za ruku, a ono barem stakleno zvono i neprimetno za njim preko parka. I tu trpilo puklo! E neka su u registru, svaka vam čast! Da neće biti da ja platim što je dete izazvalo negativnu emociju taknuvši u neku životinjinu frustraciju, usled čega sad još više pati?
Da neće biti da ja platim što je dete izazvalo negativnu emociju taknuvši u neku životinjinu frustraciju, usled čega sad još više pati?
Mnogo je veće pitanje za vlasnike zašto ne nose kese kad izvedu ljubimca u šetnju nego zašto postoje lutalice. Naime, čisto je spinovanje, upućeni kažu, da mnogi kupe pa izgustiraju i puste kera na ulicu. To nije ni posledica ramnožavanja lutalica, jer se oni znatno slabije razmnožavaju. Nego je pitanje države, odnosno tela i organa koji bi trebalo da se ovim pitanjem bave. Kad smo poslednji put videli šintere? Ko je zapravo taj ko se ovim bavi? Policiji prijaviš, iz veterinarske službe te zovu za detalje, ali čija je nadležnost? Udruženja građana? Jake li države!
A baš tih dana tema je bila udomljavanje kučenceta. Ali nekog šteneta koje će biti kadro da živi u dvorištu i trčkara livadom. Izbor, zahvaljujući požrtvovanim i vrednim pojedincima koji ne prođu nehajno pored kontejnera odakle nešto skiči i cvili, nije mali. Međutim, proces nije lak: ugovor, povremeni obilazak životinje, redovne konsultacije i dostava fotografija, prebivalište ne van Beograda. Razumem, ima nas raznih, ne znam samo ja da među nama neki kuvaju glave, ali sve se u meni buni protiv takvog pristupa kad sam ja u pitanju. Nešto mi to zadire i u životinjska i u moja ljudska prava. Ne naiđemo li na čeljade koje je spremno da ovom ljudskom mladunčetu koje krave muze (odlično za sitnu motoriku) i mazi po rogovima, volove stuče, a konja uzjahuje neosedlana – uz topao osmeh preda životinjskog ljubimca – ništa, opet ćemo kao onomad kad su u ulazu mnogi hranili mace, bacajući im ostatke od ručka kroz prozor s trećeg (komunalna policija nema ništa s tim) i ne pristavši na moju inicijativu da zajedno napravimo kućicu za njih – tražiti razumevanje tih tako velikih ljubitelja životinja – da privežemo kravu ili kljusinu uz gelender, jer dete tako mnogo voli… A ako ne voli njih ne voli ni ljude, zar ne.
Mali volonteri: Deca čitaju psima koji su stidljivi i uplašeni
Pošto je to naprečac postao apsolutni prioritet ne bi li se, ako je ikako moguće, potro bar komadić straha, sekundarnog, onog što ostaje za ceo život, potraga je uspešno završena. Nađosmo Mašu, van Beograda, bez ugovornih obaveza, samo na poverenje da smo ljudi.
A uglavnom ipak jesmo. Mnogo smo više mi ljudi nego što je država država. Jer da je nešto država, to bi se i pokazalo tako što bi umela da reši problem ovolikog broja lutalica. U evropskim gradovima ih bogme nema. A kod nas bi bilo uistinu neophodno uvesti u gradivo, kao što za svoju zemlju predlaže nama (ne)dovoljno poznat dr Komarovski, obaveznu obuku kako se ponašati u slučaju da te opkoli čopor lutalica. Dobri nastavnici su oduvek i razgovarali s decom i o onome čega nema u nastavnom planu, a dobrih nastavnika i dalje IMA pa ima i razgovora o tome. A države, po ovom pitanju zasigurno, nema sve dok trpilo ne pukne.
