Znala sam do sada da na razvedene žene kod nas, u OVOJ sredini, gledaju kao na raspuštenice/opasnice/lujke/karijeristkinje/spremne-na-sve….
Od skoro čuh i novo određenje: „one nisu porodične“.
Ono što se zaboravlja je da takve žene i dalje imaju svoju porodicu.
Neke od njih upravo su se ZBOG PORODICE i odlučile na razvod sa partnerom.
I verujte: ni jedna od njih ni sanjala nije da će se jednog dana razvesti. Svaka od njih je maštala i iskreno želela da ostari sa svojim partnerom. Ali taj odnos je postao sve samo ne dobar.
Neke od njih bile su tučene u braku.
Neke od njih trpele su ozbiljna decenijska psihička maltretiranja.
One sada ZNAJU da je trebalo da urade drugačije i da trpnja nije dobar način.
Ali tada nisu UMELE. I međuvremenu su se osnažile.
Odlučile za nesigurno tlo razvoda.
Umesto sigurnog polja ostanka u braku, u kulisama koje daju privid porodice.
Odlučile su se na egzistencijalnu borbu za svoju porodicu, i našle same samcijate u toj borbi, praktično na ulici.
One i dalje imaju svoju decu.
I vrlo su PORODIČNE.
I bore se za njih lavovski.
A da sredina određuje kako će se one pozicionirati u poslovnom svetu: verujte da određuje. Vidim to po ženama sa kojima radim psihoterapijski.
Spadam u mali broj srećnih žena koje su potpuno samostalne i kojima ne trebaju nikakva „leđa“.
One koje nemaju „leđa“, ako leđa podrazumeva imati muža ili ljubavnika: često su u gadnoj poziciji.
One su vrlo često mobingovane i ne mogu napredovati na poslu u svojim organizacijama.
Nažalost!
Dokle ćemo više posmatrati ovaj svet sa tako iskrivljenim staklima?
Sa suludom idejom da su žene nesposobnije, posebno one razvedene?
Do kad će nečiju sposobnost određivati boja kože, nacionalnosti, pol, godine!?!
Ljudska glupost očigledno je neuništiva, a na nama je samo da se borimo.
Ne, nikome ne želim da se dokazujem.
Dovoljno mi je što mi sin kaže, dok ga branim od pasa lutalica koji su nas pojurili: „Mama jaka si k’o tenk… Ne ne, kao, Betmen!“
Jesam, i samo posmatraj sine šta sve žena može.
Jer: može mnogo! I to: uprkos!!!
A ko god UPRKOS svojoj intuiciji, samopštovanju, dostojanstvu ostaje u toksičnom braku, taj NIJE PORODIČAN, jer svojim trpljenjem detetu poručuje da je ok biti ne poštovan, kinjen i emotivno uskraćen. Deca tako uče šta je to porodica i šta je ono što je normalno.
Ako je to slika porodice kakva treba da bude, jako mi je drago što me ne vide kao porodičnu. Ako je to slika naše normalnosti, ja ne samo da nisam porodična, očigledno je: ja nisam ni normalna.
Biljana Ćulafić, dipl. pedagog i nacionalno i evropski sertifikovan psihoterapeut
MODUS VIVENDI SYSTEM
Centar za edukaciju, psihoterapiju i traumu
www.psihoterapeutbiljana.rs
Izvor: Biljana Ćulafić
