Piše: Gordana Belocić, master vaspitač
Već duži niz godina koristim priliku kada mi se ista ukaže da napomenem kako svaka osoba, bilo da je maloletna ili punoletna, mora uz svoja prava imati i određene obaveze. Pravilno vaspitanje je kombinacija i dobro odmerena doza ljubavi i discipline, gde ljubavi nikad ne može biti previše ukoliko je disciplina dobro i pravovremeno sprovedena. Jedno bez drugog se ne može nazvati kvalitetnim vaspitanjem koje će dovesti do razvoja deteta u osobu koja je punopravni član društva koji mu koristi. Pod disciplinom podrazumevam sve zakonom dozvoljene uticaje koji imaju za cilj usvajanje poželjnih ponašanja koja će doprineti društvu. Zašto stalno spominjem društvo?
Vaspitanje deteta nije samo pitanje dotične porodice ukoliko se vaspitanje nepravilno sprovodi. Ono onda postaje pitanje društva. Navešću dva primera. Prvi je kada imamo roditelje koji primenjuju nezakonite oblike uticaja na dete, na primer teško fizičko nasilje i sl. Tada problematika porodice u kojoj postoji nasilje prestaje da se tiče samo te porodice i prerasta u nešto za šta društvo treba da preuzme odgovornost, pa tako imamo uključivanje Centra za socijalni rad u praćenje porodice i sl.
Drugi primer je kada se detetu pruža puno prava, a ne baš dovoljno obaveza ili je dete vaspitno zapušteno. U tom slučaju dete bez uticaja roditelja ne izgrađuje moralne norme koje važe u jednom društvu i kasnije veoma lako prelazi granicu koja vodi u ilegalne radnje, pri tome šteteći i sebi i društvu.
Kad se spominje disciplina, često se spominje telesno kažnjavanje kao oblik disciplinovanja. Da li je moguće izvesti disciplinovanje deteta bez upotrebe telesne kazne? Moguće je, ali ne sa svakim detetom i ne u svakoj situaciji. Zbog toga smatram da je veoma važno nekriminalizovati tu vrstu uticaja na dete, kao poslednje i retko korišćene opcije, kada nijedna druga prethodna ne pomaže da dete odustane od svoje namere u kojoj recimo može povrediti sebe ili drugoga.
U većini slučajeva nije potrebno primeniti tu opciju ukoliko je dete vaspitavano od početka i naučeno šta sme, a šta ne sme.
Čak i najnedisciplinovanije dete koje se pravovremeno uvede u sredinu u kojoj vladaju jasna pravila može da usvoji i najčešće ima težnju da i samo usvoji pravila ponašanja koja važe u toj sredini, jer su pravila uz pruženu pažnju, nežnost i ljubav ono što stvara strukturu, koja deci znači i sigurnost, predvidivost, pouzdanost, a takođe svojim prihvatanjem pravila ono biva prihvaćeno od strane drugih koji ta pravila već poštuju. To je recimo jedno od ključnih postavki života i rada u predškolskim ustanovama, gde deca zajedno sa vaspitačima smišljaju pravila koja važe za sve u grupi jer bi bez tog dogovora život i rad u toliko brojnoj grupi bio nemoguć, dolazilo bi do čestih povreda dece i ostale teže problematike. Deca obično sama predlažu pravila koja važe u njihovim porodicama. Često su to pravila koja bi deca volela da važe za njihove roditelje, kao na primer da se zabrani upotreba mobilnog telefona. Uz poštovanje osnovnih nužnih pravila koja su međusobno diskutovana i dogovorena sa decom, a važe za sve, pruža im se neograničena mogućnost u ispoljavanju kreativnosti, znanja, sposobnosti, talenta i dr. kroz slobodu.
Da bih još bolje objasnila, pružam jedan od mojih omiljenih citata Marije Montesori koji zvuči ovako: ‚‚Dozvoliti detetu da radi šta hoće, onda kada ono u sebi još nije razvilo bilo kakve mogućnosti kontrole, predstavlja izdaju ideje slobode“.
Izvor: Čaj sa Gocom
