Jedna majka uradila je za mnoge nezamislivu stvar kako bi svoju decu dovela u red, ovo je njena priča:
Moj slatki tinejdžer sedi na kauču. Oči mu trepere, ruke ruke mu se pomeraju munjevitom brzinom a mozak mu je osvetljen poput novogodišnje jelke.
“Molim te idi prošetaj psa”, tražim mu.
Ne reaguje.
Ponavljam istu rečenicu, samo glasnije.
Ne dobijam nikakvu reakciju. Zašto bi uopšte reagovao? Dok skače sa Instagrama na Tviter, sa Fejsbuka na Jutjub, moje reči su samo neko šuštanje u daljini.
Ovo je situacija koje se u našem domu ponavlja isuviše dugo. Sa tri dečaka i tri mašine prikačene na njih, više ne mogu da doprem do njih.
Njihovu pažnju zaokupili su ekrani. Njihovim mozgovima potreban je brzi fiks, a kratak razgovor tokom večere bez konstantnog kuckanja je postao stvar prošlosti.
Prekipelo mi je. Odlučila sam da više neću da se takmičim sa drogom koja je internet.
Zato sam donela odluku koja će im uzdrmati svet.
Kupila sam im telefone na preklop.
Muž i ja samo znali da su pametni telefoni problem, ali nismo shvatali koliki sve dok im ih nismo oduzeli.
Njihov svet je bio uništen. Njihovi mozgovi su morali da se prepuste okrutnom odvikavanju. Oboje smo stajali u zaprepašćeno gledali nešto što nikada nismo videli za 16 godina roditeljstva.
Plakali su i vrištali. To je trajalo danima. Ne samo satima, već DANIMA.
“Uništavate nam živote. Vi ste najgori roditelji na svetu. Kako možete to da nam radite”, vrištali su.
A tu je bio i drugi problem. Nisu mogli da nose telefone na preklop jer su ih drugovi ismejavali.
Ali nije me bilo briga. Morala sam da zaštitim njihove mozgiće u razvoju.
Stvari moraju da se dešavaju licem u lice, a ne preko ekrana.
Zato smo morali da sa njima potpišemo ugovor kako bi ih nosili. Ugovor koji je od njih zahtevao da nam se jave kada ih zovemo.
Ali onda se desilo nešto prelepo. Nakon sve te vriske i cike – počeli su da pričaju sa nama. Više nego ikada. Jedan od njih je čak izašao napolje da igra košarku jer nije imao ništa pametnije da radi. Počeli su da šetaju psa i spavaju bolje.
Njihove oči više nisu bile otečene od silnih sati koje su provodili buljeći u ekran telefona.
Sada više nisam sigurna da ću im ikada vratit pametne telefone. Imam osećaj kao da smo kuću očistili od droge.
Moji dečacu su se napokon vratili.
Izvor: Telegraf.rs
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Iskrena ispovest mame: Evo kako je zaista kad imate jedinca
Piše: Martina Friganović U jednoj od prošlih kolumna pisala sam o svojoj odluci, još uvijek ne definitivnoj, da ostanem na jednom djetetu. Dok još uvijek promišljam i razmišljam o eventualnom...
Kafić ili dečiji vrtić?
Evo divne prilike da se zamenjuju teze, da se bonton i sentiment nadmeću ko je bitniji, da oni koji imaju DECU smatraju da se samo zahvaljujući njima kugla zemaljska okreće,...
Kad čujem rečenicu „MENE MOJA DECA NE LAŽU“, moj regularni pritisak 90/60 skoči na 140/90!
DECA NE LAŽU! Koliko puta ste u životu izgovorili ovu rečenicu? „MENE MOJA DECA NE LAŽU!“ Nekad s naglaskom na „mene“. Nekad s naglaskom na „moja deca“. Ali, da ne...
Mama kako uvek znaš da li je to pčela ili muva?!
Jovana Bila Dubaić Dečija radoznalost Deca su po prirodi radoznala. Postavljaju milion pitanja na sat. Često nam je to dosadno, a smišljanje odgovora naporno. Ali, važno je da ne sputavamo...
Nema komentara.