Jedna majka uradila je za mnoge nezamislivu stvar kako bi svoju decu dovela u red, ovo je njena priča:
Moj slatki tinejdžer sedi na kauču. Oči mu trepere, ruke ruke mu se pomeraju munjevitom brzinom a mozak mu je osvetljen poput novogodišnje jelke.
“Molim te idi prošetaj psa”, tražim mu.
Ne reaguje.
Ponavljam istu rečenicu, samo glasnije.
Ne dobijam nikakvu reakciju. Zašto bi uopšte reagovao? Dok skače sa Instagrama na Tviter, sa Fejsbuka na Jutjub, moje reči su samo neko šuštanje u daljini.
Ovo je situacija koje se u našem domu ponavlja isuviše dugo. Sa tri dečaka i tri mašine prikačene na njih, više ne mogu da doprem do njih.
Njihovu pažnju zaokupili su ekrani. Njihovim mozgovima potreban je brzi fiks, a kratak razgovor tokom večere bez konstantnog kuckanja je postao stvar prošlosti.
Prekipelo mi je. Odlučila sam da više neću da se takmičim sa drogom koja je internet.
Zato sam donela odluku koja će im uzdrmati svet.
Kupila sam im telefone na preklop.
Muž i ja samo znali da su pametni telefoni problem, ali nismo shvatali koliki sve dok im ih nismo oduzeli.
Njihov svet je bio uništen. Njihovi mozgovi su morali da se prepuste okrutnom odvikavanju. Oboje smo stajali u zaprepašćeno gledali nešto što nikada nismo videli za 16 godina roditeljstva.
Plakali su i vrištali. To je trajalo danima. Ne samo satima, već DANIMA.
“Uništavate nam živote. Vi ste najgori roditelji na svetu. Kako možete to da nam radite”, vrištali su.
A tu je bio i drugi problem. Nisu mogli da nose telefone na preklop jer su ih drugovi ismejavali.
Ali nije me bilo briga. Morala sam da zaštitim njihove mozgiće u razvoju.
Stvari moraju da se dešavaju licem u lice, a ne preko ekrana.
Zato smo morali da sa njima potpišemo ugovor kako bi ih nosili. Ugovor koji je od njih zahtevao da nam se jave kada ih zovemo.
Ali onda se desilo nešto prelepo. Nakon sve te vriske i cike – počeli su da pričaju sa nama. Više nego ikada. Jedan od njih je čak izašao napolje da igra košarku jer nije imao ništa pametnije da radi. Počeli su da šetaju psa i spavaju bolje.
Njihove oči više nisu bile otečene od silnih sati koje su provodili buljeći u ekran telefona.
Sada više nisam sigurna da ću im ikada vratit pametne telefone. Imam osećaj kao da smo kuću očistili od droge.
Moji dečacu su se napokon vratili.
Izvor: Telegraf.rs
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Nema komentara.