Evo zašto ću ove godine kupiti polovne udžbenike za školu

Po prvi put sam ove godine rešena da kupim polovne knjige. Jer me je sramota da dajem 700 – 900 dinara za svaku knjigu koja ni formalno ni suštinski ne vredi toliko.

Piše: Angelina Radulović

Septembar je tradicionalno finansijski najpogubniji roditeljski mesec. Klinci polaze ili se vraćaju u školu, a spisak onoga što roditelji treba da kupe je „kilometarski“. Dok kupite udžbenike za školarce, pa sveske, pa radne sveske i ostali pribor, torbe, pernice, i drugi školski “aksesoar”, presešće vam letovanje. Ako ste na letovanje uopšte išli.

Kredit za letovanje ćete otplaćivati lakše i bezbolnije od onog za – besplatno školovanje.

Jer, kada je u pitanju kredit za more, za te novce bar ste dobili nešto lepo i korisno, neke uspomene i vreme na putovanju provedeno s najdražima. Ako dižete kredit da nabavite knjige pred početak nove školske godine, osetićete samo kako vam rastu magareće uši.

Jer, za mnogo novaca dobićete loš kvalitet knjiga, od korica koje se raspadaju, do očajnog papira završno sa polupismenim i nadasve dosadnim sadržajem. A odakle to znam? To je moj utisak za ove četiri godine koliko mi deca idu u školu. Čime su se oni kvalifikovali da prave najvažnije knjige koje neka nacija može da ima? Da li i ko garantuje da su sve knjige iz kojih srpski đaci uče ujednačenog kvaliteta? lično sam u njima nalazila nelogičnosti, gramatičke i druge greške, a da ne pričam o tome da su mnogi nesposobni da naprave zanimljivu i korisnu knjigu za osnovce.

Glupo je i besmisleno da pravim poređenje s vremenom kada smo mi išli u školu, jer, em se ne sećam najsjajnije sadržaja knjiga, em tada smo imali jednog izdavača i po jedan udžebnik i to je to. Danas, nakotilo se izdavača toliko, da ne možeš ni imena da im zapamtiš, a za neke nikad nisam čula.

Knjige koje ne prežive

Posle brzopleto uvedenih besplatnih udžbenika za sve, pa besplatnih samo za najsiromašinije (što je izvedeno toliko restriktivno i diskriminatorski, da prosto ne znam da li je vredno pomena), pa plaćanja na rate preko škola, ove godine u velikom broju škola roditelji su samo dobili spiskove potrebnih knjiga. Tako i škola u koju idu moja deca.

I šokirala sam se kad sam sabrala svo to poređano šarenilo izdavača i knjiga, udžbenika, radnih sveski i ostalih alata neophodnih da naša deca dobiju osnovno obrazovanje. Za moju petakinju i mog trećaka, samo udžbenici su više od 20.000 dinara. To i ne bi bilo tako strašno da su te knjige kvalitetne, pa da mogu da prežive jednu godinu i sačekaju neku novu generaciju. Ne, korice tanje od filtera za filter kafu se raspadnu najčešće pre polugođa, a čak i da knjige prežive, “želje” nastavnika i učitelja neće.

Jer, znate, izmišljeni su u medjuvremenu novi sapiensi, a i azbuka se promenila, a čula sam i da su izmislili novi Njutnov zakon.

Samo će sada umesto mogućnosti da se vaskoliki izdavači “umile” svakom pojedinačnom prosvetnom radniku i kako znaju i umeju ga ubede da baš iz njihovih knjiga deca moraju da sriču i sabiraju, sada biti dovoljno da o njima lepo misle direktori škola. I gotov posao.

Iako su naša porodična primanja iznad prosečnih, i na kraju krajeva bih mogla da priuštim da kupim nove knjige, po prvi put sam ove godine rešena da barem starijem detetu kupim polovne knjige. Jer me je sramota da dajem 700 – 900 dinara za svaku knjigu koja ni formalno ni suštinski ne vredi toliko.

A naročito sam popi…. kada sam čula nadobudne “preporuke” nadležnih da nikako ne kupujemo knjige od uličnih prodavaca, jer zaboga time širimo sivu ekonomiju!

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana