Prema najnovijim podacima, svako peto dete do 18. godine je zlostavljano. Registar pedofila, predviđen Marijinim zakonom, nije uspostavljen, a institucije reaguju tek pošto se nasilje dogodi. Kako naučiti dete da niko ne sme da ga dira na način koji njemu ne prija, kako da to prepozna i kaže ne – o tome deca u mnogim zemljama uče od prvog razreda osnovne škole. Kod nas ne.
Uobičajeno je u našoj kulturi da svako može da poljubi i pomazi dete i to se smatra izrazom ljubavi i pažnje. To, međutim, deci ne prija uvek. Zato ih, savetuju psiholozi, treba naučiti da kažu ne.
“Direktno, jasno i nedvosmisleno detetu treba poslati poruku da je telo samo njegovo i njegova privatna stvar i da niko ne sme da ga dira ukoliko ono to ne želi. Na najnižem uzrastu, kada nam dete kaže da mu se ne dopada što ga neko štipka za obraz, što ga grli, ljubi, kada jasno i nedvosmisleno kaže ne želim deki, čiki da sedim u krilu, važno je da to prihvatimo”, kaže Gordana Blagojević, pedagog i psihoterapeut.
Za mnoge roditelje takvi razgovori i dalje su tabu tema, a novo vreme, komplikovano i za njih same, nametnulo je ozbiljne probleme – pedofiliju, seksualno zlostavljanje dece, nasilje.
“Kao roditelj troje dece mislim da treba da sa njima razgovaramo od kada nauče da pričaju. E sad ovo je tema koja nije laka, nemamo svi ni kapacitet kako da razgovaramo, koliko znamo o tome, da li je vreme, nekako uvek mislim da su deca možda ipak mala, a to vreme začas prođe. Ono što je važno da je roditelj detetu podrška i mislim da je i roditeljima potrebna podrška”, navodi Gordana Plemić iz Udruženja “Roditelj”.
A na pomen podrške putokaz vodi do škole. O uvođenju novog predmeta se ne razmišlja, ali o takvim temama može se govoriti na časovima biologije, građanskog, fizičkog vaspitanja, kažu u Ministarstvu prosvete. Međutim, nastavnici tvrde da ne ostaje vremena da se bave takvim temama, jer je plan i program preobiman.
“Mi imamo tek poneku nastavnu jedinicu jedan do dva časa kroz koje možemo da obradimo te delikatne teme. Tako da redovna nastava svakako nije jedini načini da se trenutno društvo bavi tim problemima. To je prepušteno pojedinačnim slučajevima i sposobnosti nastavnika da se iznese sa datim problemom”, naglašava Snežana Romandić, nastavnica biologije.
Pojedini nastavnici koji se i osmele da sa decom razgovaraju o seksualnom vaspitanju upadaju u zamku da njihova dobra namera bude pogrešno protumačena.
“Jako je teško proceniti gde je mera i koja je prava mera. Često deca mogu da odu kući, kažu roditeljima da su na tu temu čuli nešto izvučeno iz konteksta. Roditelji su vrlo osetljivi, uopšte smo kao društvo needukovani o ovoj temi i zato kao posledicu svega toga i imamo da nam je to tabu tema u 21. veku”, poručuje Romandićeva.
“Svako dete treba da se oseća zaštićeno, treba da ga edukujemo da ume samo da se zaštiti, ali i svi mi odrasli, to nam je valjda osnovna uloga odraslih, da zaštitimo našu decu”, zaključuje Blagojevićeva.
Zabrinjava, međutim, podatak da su najčešći zlostavljači i seksualni predatori iz najužeg detetovog okruženja. Samo 10 odsto su potpuno nepoznate osobe.
Izvor: RTS
