Deca danas raspolažu do sada još neviđenim obimom pristupa informacijama svih vrsta. Otuda i znaju za njihova specifična dečja prava. Uglavnom ocenjuju kako treba da odrastaju bez nasilja i to pravo traže i za decu drugih zemalja. Kod onih mlađih od deset godina na prvom mestu je pravo na igru. Deca u visokoj meri pokazuju spremnost na socijalno angažovanje. U prvom planu im je njihovo neposredno životno okruženje. To može da bude porodica, klub ili škola. Tu su ona spremna da se angažuju oko ljudi kojima je potrebna pomoć, a naročito oko životinja. Ako pitate decu za ljude u koje imaju najviše poverenja, ko su im uzori, dakle, indirektno za ljude koji im prenose vrednosti, na prvom mestu su roditelji. Odmah za njima su baka i deka. Sa dečjeg stanovišta, jedva da im u tom pogledu išta znače predstavnici stranaka, crkve, medija, organizacija za pomoć, sindikata i građanskih inicijativa. Najkasnije im dolazi do pameti da političari išta imaju s prenošenjem vrednosti.
„Ako pitate decu za ljude u koje imaju najviše poverenja, ko su im uzori, dakle, indirektno za ljude koji im prenose vrednosti, na prvom mestu su roditelji. Odmah za njima su baka i deka. Sa dečjeg stanovišta, jedva da im u tom pogledu išta znače predstavnici stranaka, crkve, medija, organizacija za pomoć, sindikata i građanskih inicijativa.“
A kako stvar izgleda s odraslima? Kako su kod njih postavljene vrednosti? Kako se moglo i očekivati, nisu ni po čemu blizu dece. Kod dece su hitovi iskrenost, poštenje, pravednost, poverenje, odgovornost i stabilnost. Većina odraslih misli da su vrednosti važne da bi se napredovalo u životu. Ali to su neke vrednosti drugačije od onih koje su njima lično važne. Kao prve se pominju odgovornost i svest o dužnosti, za kojima slede poštovanje i pristojnost. Na ovoj listi iskrenost, poštenje i pravednost skliznuli su u sredinu. To je slika u ogledalu našeg društva u kome se ceni samo uspeh, i u kome je preovlađujući utisak da svako mora da se bori za sopstvene interese, pri čemu ne može da šteti jedna dobra porcija egoizma.
Pročitajte i: Kako odgajiti moralno dete
Dakle, nema ni traga od propadanja vrednosti. Vrednosti su svuda prisutne, i kod dece i kod odraslih, i svest o vrednostima je izražena kod svih njih. Demokratska otvorena društva karakteriše to da ne postoji vrednosni sistem koji je jedinstven i obavezujući za sve. Našu svest o vrednostima odlikuje mnogovrsnost i nepostojanost. Utoliko više umiruje to što je roditeljska kompetencija kod prenošenja vrednosti kontinuirana i što je kod dece ova na visokom mestu. Prenošenje vrednosti deci je vaš dnevni vaspitački posao. To stalno radite, a da ne primećujete. Vi ste primer tih vrednosti koje žive pred njima. Vaše vlastite vrednosti su standardi u vašem svakidašnjem ponašanju, prema kojima se vaša deca orijentišu od malena. Vaše ponašanje i vrednosti koje su mu u osnovi oslonac su modela za moralni razvoj vaše dece. Za ovo vaspitanje nije potreban nikakav nastavni plan. Vaše predstave o vrednostima dete usvaja automatski.
„Kod dece su hitovi iskrenost, poštenje, pravednost, poverenje, odgovornost i stabilnost. Većina odraslih misli da su vrednosti važne da bi se napredovalo u životu. Ali to su neke vrednosti drugačije od onih koje su njima lično važne.“
Svako dete ima pravo na podršku u svom razvoju i na vaspitanje da postane samosvojna odgovorna ličnost, kao i ličnost sposobna da živi u zajednici. Zato mu je potrebno poznavanje pouzdanog vrednosnog sistema i sigurnost da naučene standarde može da primeni u određenom sistemu normi. Vrednosti opisuju svet kakav on treba da bude. Vrednosti su noseći stubovi svake forme zajedničkog života. One su modeli ponašanja. Socijalna kompetencija je spremnost da se sopstvene vrednosti doživljavaju unutar određenih normi. Norme su odredbe za ponašanje u zajednici orijentisano na vrednosti. Bez normi, koje god one bile, ne može se zamisliti čovek kao socijalno biće. Otud su poznavanje i doživljaj normi u porodičnom okruženju za decu veoma važni. Ako je uljudnost za nas vrednost, merilo u našem ponašanju, onda je uvek naša norma da prijateljski pozdravimo poznanika koga sretnemo. Osećanju zajednice pružamo dobru razvojnu šansu tako što ističemo kao normu recimo to da ručamo za jednim stolom. Ako je mobilnost koju nam omogućava automobil neka visoka vrednost, onda je više nego korisno da tu vrednost poštujemo u okvirima saobraćajnih propisa. Ako nam je stalo da imamo uticaj na proces posredovanja vrednosti u vaspitanju, onda i sami treba da živimo u skladu s vrednostima koje predajemo. Posredovanje vrednosti je vaspitni poduhvat koji se sasvim zasniva na našem držanju, našoj mimici, gestovima i na svemu što činimo, a manje na onome što kažemo. Kod posredovanja vrednosti deca pažljivije posmatraju, a manje vode računa o rečima. Preuzimanjem određenih vrednosti i normi od roditelja, a kasnije od društva i određenih uloga i pozicija, čovek stiče sposobnost da deluje. U tu svrhu svako dete razvija svoje vlastite moralne kompetencije. Zapravo, to je proces koji ima za cilj da čovek jednog trenutka sam bude u stanju da razlikuje dobro i zlo, da zna šta je ispravno a šta pogrešno, i da se ponaša primereno, to znači moralno. U tom smislu svako dete stiče iskustvo moralnog vaspitanja, bez obzira na to da li ga roditelji svesno praktikuju ili ne.
