„Vaše ponašanje i vrednosti koje su mu u osnovi oslonac su modela za moralni razvoj vaše dece. Za ovo vaspitanje nije potreban nikakav nastavni plan. Vaše predstave o vrednostima dete usvaja automatski.“
Kvalifikovanost za moralno ponašanje je jedna suštinska ljudska kompetencija. U njenoj osnovi je sposobnost da se u sopstvenom svetu osećanja ima obzira prema konkretnim situacijama i osećanjima drugih. Tako smo u poziciji da se postavimo u položaj drugih, da se premestimo u njihov osećajni svet i da s njima saosećamo. Empatija je ključ socijalnog delovanja i ponašanja u zajednici. Istraživači mozga imaju dobre razloge da pretpostavljaju da čovek, koji za svoj položaj ima da zahvali pre svega svojim socijalnim kompetencijama, već na samom rođenju raspolaže izvesnom gramatikom za moral, koja se može uporediti s urođenim mehanizmima jezičke kompetentnosti. Kao što bebe, nezavisno od porekla, nauče bilo koji jezik, tako razvijaju i moral koji im služi kao primer. Jezik i moral se samo prividno razvijaju sasvim samostalno. Ali jednom se mora naći uporište, i to je sasvim praktična stvar. Beba posle rođenja mora da se prilagodi uslovima koje zatiče. Zar ima nekakvog smisla ako malo dete u jednoj kineskoj porodici počne spontano da govori nemački. Istraživači mozga smatraju da je za tako nešto odgovorna specijalna „moralna mreža“ u našem mozgu. Ona obuhvata oblasti nadležne za nastajanje osećanja i aktivira ih kada se bavimo socijalnim konfliktima, ne bi li nas suočila s mogućim osećanjima kod drugih, da bismo mi na nas same primenili emocionalne i logičke sudove o drugima. Centralnu ulogu pri tome igra čeoni deo mozga, koji naše ponašanje može da usmeri na apstraktne moralne principe, što je postignuće koje daleko prevazilazi altruizam, koji je raširen i kod životinja.
„Ako nam je stalo da imamo uticaj na proces posredovanja vrednosti u vaspitanju, onda i sami treba da živimo u skladu s vrednostima koje predajemo.“
Već novorođenčad pokazuju znake sažaljenja. Ona reaguju kada drugi ispoljavaju loše raspoloženje. Na neki način izgleda da je ono zarazno. Ako plače jedna beba, ubrzo će početi da plaču sve bebe u sobi. Posle pola godine takav način ponašanja slabi. U tom uzrastu bebe mogu po maminom i tatinom glasu da prepoznaju da li su tužni ili veseli. Kod pojedinih ponašanja na prvom mestu stoji moto: najpre da vidim kako je mama danas. Sada beba počinje diferencirano da reaguje na znake neraspoloženja ili trpljenja kod drugih. Sledećih nedelja i meseci beba od odraslih usvaja igre skrivanja. Beba i malo dete još ne mogu da prave razliku između nevolja kod drugih i svojih sopstvenih. Ako dete u tom uzrastu doživi neku nevolju kod drugih, ono onda to isto doživljava subjektivno i traži utehu u maminoj i tatinoj blizini, kod bake i deke ili već kod nekoga ko mu je na raspolaganju kao centralna ličnost.
Pročitajte i: Da li čitanje ‘moralnih’ priča deci razvija kod njih iskrenost?
Sredinom druge godine života malo dete je sve više u stanju da pravi razliku između sopstvenih nevolja i tuđih. U meri u kojoj se kod dece učvršćuje percepcija sopstvenog Ja i znanje o sopstvenom identitetu, „reakcija sažaljenja“ se preokreće u ciljanu prosocijalnu reakciju prema drugima. Dete prepoznaje nevolju kod drugih baš kao takvu i sada zna da se njemu ne događa ništa zlo. Ono sada ne traži dugotrajno tešenje, nego samo pokušava da se teši. Međutim, to unošenje u ulogu drugih brzo prolazi. Od druge godine života deca ne žele samo da uteše, nego i da aktivno pomognu. A to podrazumeva sposobnost da se prepoznaju međuljudska osećanja na visokom nivou i da se tačno procene. Kod male dece velikom brzinom jača sposobnost da zauzmu perspektivu drugih. Upravo kod onog ponašanja koje prati pomaganje drugima raste sigurnost u ophođenju sa sopstvenom emocionalnošću i njenom ulogom u pristupu celom spletu socijalnih ponašanja.
Mala deca izvanredno posmatraju ponašanje. Nisu sklona samo da pomognu osobama koje pred njima uspešno ispoljavaju znake svojstvene pomaganju, nego čak cene i želju da se pomogne, pa bila ta pomoć i neuspešna.
Mala deca izvanredno posmatraju ponašanje. Nisu sklona samo da pomognu osobama koje pred njima uspešno ispoljavaju znake svojstvene pomaganju, nego čak cene i želju da se pomogne, pa bila ta pomoć i neuspešna. To znači da mališan mlađi od dve godine može da opaža pozitivne težnje svoje okoline i da na njih reaguje. U tom uzrastu deca mogu da opažaju moralno ponašanje i moralne namere i da prema njima usklade svoje ponašanje. Na toj osnovi, koja je „moralnogramatički“ unapred strukturisana, dete razvija svoju moć moralnog suđenja o vrednostima u realnom svetu i o sistemu normi koji ste mu vi pripremili.
