U svetu se svake godine prevremeno rodi 15 miliona dece, u Srbiji oko četiri hiljade. Kao posledica prevremenog rođenja može da nastane cerebralna paraliza. Koji su faktori rizika, kako izgleda rehabilitacija, koliko su deca sa cerebralnom paralizom vidljiva u društvu?
Nikolini je na rođenju dijagnostikovana cerebralna paraliza. Iako se roditeljima činilo da će biti teško da vodi život kao njeni vršnjaci – ona ih je demantovala.
„Krenula je u redovan vrtić, kasnije u redovnu školu. Danas je Nikolina četvrti razred i pohađa sve isto što i njeni drugari. Ova škola je jako velika podrška i njoj i meni kao roditelju, zato što smo zajedničkim snagama iznalazili način kako je najbolje za nju da funkcioniše“, istakla je Dušanka Nanuševski, Nikolinina mama.
Pomoću računara koji je prilagođen njenim potrebama i koji pokreće zenicom oka, Nikolina daje odgovore na pitanja i uspešno rešava zadatke. Svi oko Nikoline se trude da bude prihvaćena, zadovoljna i srećna.
„Fizičko je predmet koji ona zbog svog invaliditeta ne može da radi na način kao što rade oni. Ali ona onda piše prezentaciju o sportu, zdravoj ishrani. Mislim da je to vrlo važno koliko za nju toliko i za društvo, jer se šalje poruka da bez obzira na fizičko ograničenje ne postoji ta sputanost da bi se nešto naučilo“, rekla je Nikolinina mama.
Cerebralna paraliza nastaje usled oštećenja delova mozga koji kontrolišu kretanje. Međutim, mnogo je slučajeva u kojima je uzrok bolesti nepoznat.
„Ako znamo da prevremeno rođena deca imaju 30 puta veću šansu da razviju simptome cerebralne paralize od terminski rođene dece, onda je prematuritet – prevremeno rođenje svakako jedan od najvažnijih faktora rizika“, napomenula je dr Danijela Baščarević, pomoćnik direktorke Specijalne bolnice za rehabilitaciju.
Višestruki hendikep često donosi lošu kontrolu mišića, ukočenost, paralizu i smetnje u govoru.
„Između 40 i 60 odsto osoba sa cerebralnom paralizom ima intelektualne smetnje, više od polovine pacijenata sa ovom dijagnozom ima epi napade, tu je usporen rast i razvoj prvenstveno zbog problema sa gutanjem i žvakanjem“, rekla je dr Danijela Baščarević, pomoćnik direktorke Specijalne bolnice za rehabilitaciju.
Lek ne postoji, ali tretmani i terapije mogu poboljšati motoričke sposobnosti i komunikaciju sa okruženjem.
„U prvom redu zavise od kliničke slike pacijenta, ali isto tako mogu da zavise i od vrste senzo-motornih funkcija koje u datom trenutku uvežbavate. Senzomotorna funkcija stajanje i hodanje je vrlo kompleksna i za nju će biti potrebno mnogo više vremena nego za neke druge funkcije“, rekla je Olivera Milošević, strukovni fizioterapeut.
A u toj borbi neophodno je razumevanje društva.
„Potrebno je da okolina bude tolerantna na njihova ograničenja i da ih prihvata, ne sa sažaljenjem, već sa željom da se svi ti ljudi integrišu u društvo, da im se pruži šansa i da se iskoriste njihovi maksimalni potencijali“, napomenuo je Nikola Čulić, Regionalna alijansa za cerebralnu paralizu.
Pored tretmana i terapija u zdravstvenim ustanovama, roditelji i dalje nose najveći teret. Stručnjaci nadu vide u robotskoj asistiranoj rehabilitaciji koja bi dala bolje i brže rezultate kod dece obolele od cerebralne paralize.
Pripremila Jovana Vulinović
Izvor: RTS
