„Problem je, međutim, što podrška institucija gotovo i ne postoji. Od kako se porodiš i odvoje dete od tebe, od tog trenutka nemaš podršku.”
Foto: Instagram @vuki.hrabrog.srca
Vukašin Đurin bi uskoro trebalo da napuni četiri godine. Komplikacije na porođaju mame Jelene u 32. nedelji trudnoće ostavile su na njega trajne posledice i više dijagnoza od kojih su najteže cerebralna paraliza i epilepsija. Za razliku od svojih vršnjaka, Vukašin ne puzi, ne hoda, ne govori, ne koristi ruke, ne može samostalno da drži glavu, piše RTS.
„Ne postoji trenutak kada smo mi dobili dijagnozu da je Vukašin dete sa invaliditetom. On je četrnaestog dana života imao masovno krvarenje na mozgu i tada nam je rečeno da to može, ali ne mora da ostavi posledice. Mozak je neistražena oblast i ne znaš kako će se razvijati u životu. Jednostavno kako je vreme prolazilo, šest meseci, godinu dana videli smo da on nema kontrolu glave i shvatili smo da će, ipak, biti posledica i to za ceo život. Sreća, suprug i ja imamo podršku naših roditelja. Ja čak dugo i nisam shvatala koliku podršku imamo dok nisam čula od drugih roditelja da im babe i dede ne pomažu, niti se interesuju za decu“, kaže Jelena Đurin, Vukašinova mama.
View this post on Instagram
„Problem je, međutim, što podrška institucija gotovo i ne postoji. Od kako se porodiš i odvoje dete od tebe, od tog trenutka nemaš podršku. Prvo te u porodilištu stave u sobu sa mama sa bebama, iako tvoje dete nije tu, onda te puste da izađeš, niko te ne pita ni kako si. Zatim se pridružuješ detetu u bolnici u kojoj je smešteno, pa te ni tu niko ne pita kako si. Ti si negde na drugom spratu u devetokrevetnoj sobi, gde svako ima neku svoju muku. Vukašin od drugog meseca ide na tretmane, vežbice… Konkretno u Zrenjaninu nema stručnjaka koji su mu potrebni kao što su tiflolog, somatoped… U razvojnom savetovalištu postoji logoped, ali kod njega možeš da ideš jednom do dva puta nedeljno, a nama to nije dovoljno. Nama su terapije potrebne svakodnevno. Od skoro ima oligofrenolog u bolnici, ali ja ne znam šta bi Vukašinu to značilo“, objašnjava mama Jelena.
Osobama sa invaliditetom veliku muku zadaju fizičke barijere, zbog kojih se često povlače u sebe i distanciraju od ostatka društva.
„Obično kad se kaže invalidska kolica pomisli se na kolica sa velikim točkovima kojima osoba koja ih korisi sama upravlja. Takva kolica su nama san, jer je pitanje da li će Vukašin ikada moći da upravlja svojim kolicima ili će čitavog života trebati pomoć drugih. Reč je o takozvanim neurološkim kolicima za osobe, u našem slučaju decu, koja nemaju kontrolu glave i ne kontrolišu ni jedan deo svog tela. Takva kolica su masivna, teška za upravljanje osobi koja ih vozi, izuzetno teška za pakovanje u automobil, za sklapanje jer se obično sastoje iz dva ili više delova. Sve to, uz barijere, uz stepenice te demotiviše da izađeš van kuće. Ja Vukašina još mogu da nosim u rukama, ali to neću moći još dugo. Kada idemo na vežbe, parikram što bliže i onda ga samo prenesem. Teško je i za parkiranje, jer su nam neki lokali nepristupačni. U našem gradu mogu da kažem da ima relativno dovoljno parking mesta za osobe sa invaliditetom, postoje neki delovi koji nisu njima pokriveni, ali je problem što su ta parking mesta često zauzeta. Na njih se parkiraju oni koji nemaju nalepnicu ili je imaju na osnovu nekog drugog ko je osoba sa invaliditetom“, objašnjava Đurin.
View this post on Instagram
Jelena kaže da je uvek brine kako stići do lekara u Dečijem dispanzeru.
„U Dečijem dispanzeru, na ulazu u delu za bolesnu decu, ima desetak stepenika koje su za osobe sa invaliditetom ogromna prepreka. Zatim do dela za zdravu decu gde smo nekoliko puta išli na vakcinaciju ima 30-ak stepenika sigurno. I što je najgore razvojno savetovalište, koje je za decu sa problemima u razvoju, a samim tim i sa invaliditetom, je na spratu i ja ne znam kako do tamo uopšte doći kolicima. Možeš ili da ideš kolicima do ulaza, pa da ih ostaviš i da se nadaš da ti ih niko neće ukrasti i to pod uslovom da je lepo vreme. Druga opcija je da auto parkiraš i dete nosiš na leđima, s tim što u okolini Dispanzera nema obeleženog parking mesta za osobe sa invaliditetom. Tu je centar i tu su mesta gotovo uvek zauzeta. Ne znam šta da kažem. S ovakvim teškoćama mi gotovo da ne možemo da ostvarimo osnovno pravo na zdravstvenu zaštitu, jer ne mogu da popnem dete na sprat do lekara“, objašnjava Đurin.
I ostvarivanje drugih prava, je kaže, prilično otežano.
„Dva meseca nisam mogla da predam dokumenta za dečiji dodatak jer sam u vreme kada šalteri za to rade bila sama sa Vukašinom, budući da je suprug radio. Krenula sam sa Vukašinom da to predam u opštinu. On voli da je napolju, da se vozi, da sluša glasove i to nije problem, ja volim da ga šetam, naravno, ako izuzememo pakovanje kolica. Soba u kojoj se predaje ta dokumentacija je za osobe sa invaliditetom potpuno nepristupačna. Tu su ogromne stepenice. Ja razumem da je to stara zgrada, ali mi nije jasno kako osobe koje su u kolicima mogu bilo šta tu da završe što im je potrebno. Kažem, ja nisam nikako mogla da se organizujem da to predam. Takođe, trebalo je i u Centru za socijalni rad da predam neke papire za tuđu negu i pomoć, ali i tu je nemoguće ući sa kolicima. Tu ima 5,6 stepenika. Naša kolica zajedno sa Vukašinom su teška 30-ak kilograma, a ja to ne mogu da ponesem. Nekada mi neko pomogne, ali na to ne mogu da se oslonim“, kaže ona.
Za lečenje i terapije treba dosta novca
Da bi osoba sa invaliditetom imala kvalitetniji život potrebna su joj brojna pomagala. A mnoga su izuzetno skupa. Zbog toga im članstvo u humanitarnoj fondaciji mnogo znači.
„Vukašin od treće godine ima pravo na invalidska kolica do iznosa od oko 83.000 dinara. Kolica koja su mu potrebna, koja su prilagođena tako da mu drže glavu, krivu kičmu, koštaju minimum 180.000 do 200.000 dinara. Pa tako, meni fond izda nalog, a ja moram da dodam još hiljadu evra da bih ta ista kolica kupila. Onda recimo, dete ima pravo na ortoze jednom godišnje. Nama je to knap, jer mu noga raste. Kad kupiš detetu obične cipele, preraste ih za kraće vreme, a zamisli šta je sa ortozom koja se pravi po meri. Ima tu mnogo, mnogo prostora za poboljšanje i povećanje kvaliteta života osobe sa invaliditetom. Da nije fondacije i donacija, ja ne znam. Ortoze koštaju 40.000 par, cipele za ortoze koštaju 12.000 par. Po pravilniku, kod nas nije uključen vertikalizator, stajalica. Njemu je stajalica neophodna. On bez toga ne može. To moraš sam da kupiš“, ističe.
View this post on Instagram
Ono što je dobro, kaže, jesu izmene Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom.
„Zakon koji je bio aktivan do 1. jula prošle godine, koji te je uslovljavao da biraš između tuđe nege i sopstvene plate koju si zaradio je bio katastrofalan. Ja sam izabrala posebnu negu deteta. Penzioneri koji su bolesni su dobijali i penziju i tuđu negu, a majka koja se porodi i ima dete sa invaliditetom je morala da bira koje će primanje da uzme. Jer pobogu mama ima platu. Mi smo u oktobru ove godine na vežbe, pomagala, obuku i lekarske preglede potrošili skoro 700.000 dinara. Imam sve račune. Stvarno ne znam ko to može da zaradi. Moj neki predlog kako bi još moglo da se pomogne roditeljima sa decom sa invaliditetom jeste da se uvede nešto što liči na geronto domaćice. Ako postoje osobe koje obilaze stare ljude, zašto ne bi tako nešto postojalo za decu sa invaliditetom. Da neko ko je stručan dođe da obiđe dete sa invaliditetom, da mama može nešto da obavi, ako treba negde da ode ili čak i da odmori. Ja se snalazim, ali postoji mnogo porodica u kojima su samohrane majke sa bolesnom decom, jer očevi brzo odu kad se sazna dijagnoza“, kaže Đurin za RTS.
Jelena je, kaže, pokrenula Instagram stranicu Vuki hrabrog srca na kojem društvu pokušava da približi Vukašinovu svakodnevnu borbu sa brojnim dijagnozama, ali i preprekama zbog kojih su i njegov i život njegove porodice, ali i mnogih drugih osoba sa invaliditetom daleko teži nego što bi bili da ih nema. Ponekad za njihovo uklanjanje nije potreban veliki novac, već samo dobra volja svih nas.
Izvor: N1
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ZDRAVLJE
Nestašica antibiotika za decu u evropskim apotekama
Problemi u lancu snabdevanja antibioticima u Evropi, pre svega amoksicilina, primorali su vlasti širom kontinent da preduzme vanredne mere kako bi obezbedile dovoljne količine lekova za sve pacijente. Najveći problem...
Direktorka “Batuta”: Roditelj ne može da odbije vakcinaciju, kazne i do 150.000 dinara
Navela je da je u 2021. svega 74,8 odsto dece do dve godine vakcinisano tom vakcinom, a drugom dozom 85,8 odsto. Jovanović je za "Politiku" rekla da je od kraja...
Male boginje mogu biti fatalne po dete – kako prepoznati prve simptome
Zbog potvrđenih prvih slučajeva malih boginja, Zavod za javno zdravlje Požarevac prijavio je epidemiju u Smederevu, a Institut Batut pooštrio mere nadzora. Stručnjaci upozoravaju da će broj zaraženih u Srbiji...
Potvrđena četiri slučaja malih boginja u Srbiji
Institut za javno zdravlje Srbije „Milan Jovanović Batut” objavio je danas da je u referentnoj laboratoriji za morbile Instituta za virusologiju, vakcine i serume „Torlak” potvrđeno prisustvo morbila kod četiri...
Nema komentara.