Epilog svake ovakve priče, a svako od nas može ispričati bar po pet: Škola kažnjena, direktor razrešen, nastavnici na stubu srama… a deca prebijaju dalje
Piše: Ivana Bošnjak Bošnjak
Poveo tata sina na utakmicu. Tata naoružan bakljama, usput priča sinu kako se redovno bije za „svoj“ tim. Srećući navijače iz protivničkog tabora, tata ponosno uzvikuje psovke na račun „njihovog“ tima, nazivajući igrače tog tima kojekakvim imenima. Na stadionu haos. Vika, psovke.. tata ponosan što „krsti“ sina kao budućeg navijača.
Sin, po odlasku u školu, prebija dečaka koji navija za protivnički tim. U školu stiže inspekcija, istražuje ko je kriv – nastavnici, PP služba ili direktor. Škola svakako snosi odgovosnost za nasilje. Džaba što svi znaju da u školi nastavnici uče đake da navijaju za svoj tim, a ne protiv drugog tima.
Kod kuće, mama sa ćerkom gleda seriju. Ili neki rijaliti. Akteri se tuku, pljuju, psuju. „E, neka ju je počupala, ta kravetina je to i zaslužila!“ – govori mama, čekajući sledeću epizodu tog nečeg u kome će se neki drugi akteri psovati, pljuvati, tući…
No, mama nije računala na to da neka druga mama gleda još veći broj takvih serija ili rijalitija sa svojom ćerkom, te njena ćerka bude umlaćena sutradan u školi, jer je lepša i zgodnija od one koja ju je pretukla. Nije bolji đak, ne treba tući bolje đake, nego lepše i zgodnije. Ili one s cvikerima. Ili one za koje neko proceni da su ružni. Ili one skupo obučene. Ili one obučene kod Kineza. Nema pravila. U svakom slučaju, poželjno je nekog izvređati i/ili pretući.
Eee, ta mama je nezadovoljna, jer je njena ćerka dobila batine. Za to su krivi, naravno, nastavnici! A ko bi drugi!? Da je njena ćerka pretukla onu NEVASPITANU, to bi bila druga priča, jer bi njena ćerka bila već nečim izazvana.
Ova mama se slučajno poznaje sa tatom navijačem. Ona podržava ljutnju tate čiji je sin pretukao drugara. Škola nije pazila da se ne desi tuča. Ne bi, valjda, komšijin sin tukao nekog „tek tako“. Sigurno je imao neki razlog.
No, njena je ćerka pretučena bez razloga. Komšija navijač podržava ovu mamu. On razume patnju nekog ko je nepravedno pretučen. Jer, i on jako dobro zna da je pedagog kriv. I dežurni nstavnici. Nisu čuvali jadnu devojčicu, zna on.
Oboje upadaju u direktorovu kancelariju, vređajući direktora, preteći mu inspekcijom, a bogme i batinama.
Direktor pokušava da kaže nešto u odbranu zaposlenih. Džaba. I mučeni diša zna da će biti odgovoran, da će mu stići inspekcija, da će biti razvlačen po novinama kao Pantina pita… da će dežurni nastavnici biti u medijima označeni kao neradnici koji nisu sprečili incidente.
Za to vreme, nastavnici po ko zna koji put na Timu za nenasilje pokušavaju da reše problem deteta koji psuje i vređa te iste nastavnike. Dobio je ukor direktora, ali, ne možeš ga premestiti u drugu školu, to je jedina škola u mestu. Ili, već, postoji neki drugi razlog. A i ako prebace tog, taman njima stiže isti takav iz neke druge škole…
Dok Tim za nenasilje piše prijave po Protokolu, jedna od nastavnica treći put dobija šamar od istog učenika. Mama tog učenika objašnjava kako ne sme da ispriča suprugu, jer će ovaj pretući sina. Tata se ionako ne pojavljuje kad ga zovu na razgovor. Radi. A i nezgodan je kad popije. Inače je, sudeći po ponašanju sina, veoma „zgodan“, čim svi strepe od njegovih batina.
Epilog svake ovakve priče, a svako od nas može ispričati bar po pet: Škola kažnjena, direktor razrešen, nastavnici na stubu srama… a deca prebijaju dalje, do smene sledećeg direktora, do kažnjavanja sledećeg starešine…
Ko im je kriv, kad rade u prosveti, a ne znaju svoj posao!
A posao nastavnika je, izgleda, da, osim što pišu do besvesti ono što njihovi nadležni traže od njih, osim što drže nastavu, obavezne i vanastavne aktivnosti, stručno se usavršavaju u asertivnoj komunikaciji (da bi, valjda, empatisali sa šibadžijom koji ih vređa), da čuvaju decu.
Da čuvaju one koji biju i one koje biju. Ako to ne uspeju, krivi su jer nisu našli način.
A ionako ne rade ništa, samo štrajkuju! E, kad oni štrajkuju, tad škola nedostaje – roditeljima! Jer, šta da rade s decom, nemogući su kad nisu u školi!
„Ako JA već ne mogu da izađem s njim na kraj, morate vi u školi, to je vaš posao!“
Lepo kaže ta mama. I taj tata. I neka druga mama, i neki treći tata.
Jer, oni nemaju vremena, pošto rade.
Ja rođena i školovala se u zemlji gde su skoro svi bili zaposleni. Radili po smenama, deca ostajala sama kod kuće, svi smo nosili ključ od stana oko vrata. Tada nijedan roditelj nije rekao da nema vremena za dete jer mora da radi.
I zašto sve ovo pišem, kad se za mene zna da sam neradnik, samim tim što sam prosvetarka?
Lepo mi reče komšinica Vanda: „Lako je tebi, tvoja su deca dobra!“
Pa, jeste, dobri su. Bili i ostali. Mora da su mi ih zamenili negde u porodilištu, pa mi podmetnuli dobru decu, namerno.
O.K. Hvala onom ko mi je takvu decu podmetnuo, pa ne moram da pretim direktoru škole i PP službi…
Ivana Bošnjak Bošnjak
Izvor: https://dnevnikjedneuciteljice.wordpress.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Uspeh na kraju školske godine ne nagrađujte, nego slavite
Približava se kraj školske godine, ispravljaju se ocene, deca su pod pritiskom, a s njima i mnogi roditelji. Ne bi li svoju decu dodatno motivisali, roditelji neretko obećavaju (ozbiljne) nagrade...
Duško Radović: Detinjstvo se može lako unakaziti pogrešnom vizijom sreće
"Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu i slobodnu decu, moramo ih oslobađati straha. A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar,...
Intervju, Mladen Šarčević: Rampa za prepisivanje na maturi
Autor: Dragana Jokić-Stamenković U skorijoj istoriji nije bilo ministarstva koje je usvojilo devet zakona u jednoj školskoj godini i pokrenulo reforme za izmenu obrazovanja, od vrtića do fakulteta, kao što je...
“Ne bi trebalo da ideš u gimnaziju, pošto ti roditelji nisu završili fakultet”
Piše: Ana Mitić Odluka koju srednju školu ili fakultet upisati jedna je od onih koje mogu da odrede da li će neko naredne četiri decenije svakoga jutra ustajati na „levu...
Nema komentara.