Piše: Gordana Vukićević, Vukova zvončica
Kada vam saopšte da vaše dete ne ulazi u kalup ostale dece, pogotovo odmah nakon porođaja, to ne može da u vama ne probudi veliku tugu. Sve što je za vas nepoznato budi dodatan strah. U tim momentima, umesto podrške nadležnih lekara, medicinskih sestara i psihologa dobijate pitanje „možda da razmislite o nekoj instituciji?“… Ne, ovo pitanje meni nije bilo upućeno ali jeste 90% žena koje poznajem. Kod mene je bila drugačija situacija. Pitanje koje se postavlja u najnezgodinje vreme i tada mnogo žena to i uradi, jednostavno ga da, neke se pokaju pa se vrate po njih… A ja se pitam, kakvi smo to ljudi postali kada biramo koga hoćemo, koga nećemo? Da li biraju ti koji postave pitanje, da li biraju boju očiju, boju kose, na kraju broj hromozoma? Da li je onda to majčinstvo, roditeljstvo, ne znam… Mozda i jeste, neću nikoga da osuđujem.
Ja znam da sam svoje dete stvorila iz najveće ljubavi, kakav god bio, broja hromozoma, boje, ništa mi nije važno, ja sam birala da budem majka, moj je, živeće najlepši život sa mnom i ne dam ga nikome!
Znam da drugačije ne mogu, ne mogu da se budim ne znajući da li je oči otvorio, ne mogu da jedem a da ne znam da li je jeo, ne mogu da ostavim dete koje sam stvorila a koji isto živi život kao i ja. Ja to ne mogu i neću. Hoću da živim dostojanstven život sa, njim pun sreće i radosti. Samo to hoću.
Da, ja sam Gordana i imam sina Vuka sa 47 hromozoma i da, imam teži zadatak od vas ali ja imam svoje gorivo a to je moje dete, imam ja goriva za put oko sveta!
Nemojte nam samo otežavati put, nemojte nas gledati sa strahom, sa sumnjama… Prihvatite nas ovakve, vašu decu naučite da nas prihvate ovakve sa 93 hromozoma skupa, ovakve nasmejane i pune energije. Jer, obećavam, možemo vam pružiti samo višak sreće i radosti, to vam obećavam!
Izvor: Detinjarije.com
