O meni
Zdravo, zovem se Ema Tatić, po struci sam diplomirani filolog i imam svoju prevodilačku agenciju. Iznad svega, ja sam majka Simonu, koji ima 11, i Petri, koja ima 8 godina. Ovo „iznad svega“ totalno zvuči kao kliše, ali to je definitivno najprikladniji izraz, nešto sa čime svaka majka može da se poveže, i nešto što sam i ja sama mogla da shvatim tek kada sam postala roditelj.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Moje iskustvo je da sam postala majka u dvadesetim, i nekako je sve bilo turbulentno – završila sam fakultet, našla prvi posao, zaljubila se, i u tih par godina sam i ostala u drugom stanju. Nismo imali opremljen stan, radili smo u istoj firmi, i kada sam ostala trudna oboma je najavljeno da ćemo ostati bez posla. Tako da smo postali roditelji u okolnostima koje se objektivno smatraju teškim. Ali, trenutak kada sam ugledala svog sina je nešto što ću pamtiti čitavog života. Došlo je nešto što je veće od nas samih, što nam je dalo dodatnu snagu da ne posustanemo i znali smo da će sve biti u redu. I zaista je i bilo tako.
U tridesetim sam postala majka i mojoj princezi, tako da je to unelo novu dimenziju u našu svakodnevnicu, trebalo je uskladiti sve obaveze koje podrazumeva drugo dete, tako da svi budemo srećni na kraju dana. A kako sam se ja snašla kao mama – pokazaće vreme. Za sada, mislim da mi ide sasvim okej. Poštenje, dobrota, velikodušnost i široki osmesi na licima moje dece mi govore da sam na dobrom putu.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Majčinstvo je, samo po sebi, neprocenjivo iskustvo u kojim god godinama da se dogodi. Po mom mišljenju, doživljaj porođaja, način vaspitanja, i samo iskustvo odgoja deteta više imaju veze sa stanjem duha i svesti, i okolnostima u kojima se nalazite u tom periodu, nego sa decenijom u kojoj ste dobili dete. Smatram da je veoma važno upoznati sebe samog i biti u skladu sa sopstvenim životom i sopstvenim bićem, jer tek onda možemo da razgovaramo o pravim vrednostima i punom uživanju u svemu što život donosi, pa i roditeljstvu.
Iz ove perspektive, sebi sa dvadeset i nešto bih rekla da ne treba toliko da brinem, da mogu da se opustim, da je sasvim u redu da nešto i ne znam, i ne moram sve da držim pod kontrolom. Da je, čak, tako nešto i poželjno! Ja sam u tridesetim shvatila da život teče, ima svoje načine na koje se stara da svi prođemo kroz faze učenja i u svakom trenutku se dešava neka „škola“ koja nam je iz određenog razloga potrebna. Što se tiče fizičke kondicije i sličnog, opet je i to stvar ličnog izbora, jer možemo biti tromi i bezvoljni i u ranoj mladosti, a možemo biti fit i vitalni i u dubokoj starosti. Tako da, generalno, sve zavisi od izbora koje pravimo i načina života koji odaberemo da živimo. Osmeh na licu, strpljenje i radost u duši nisu povezani sa godinama, a mogu samo da oplemene način na koji usmeravamo divne dušice koje odgajamo.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Pa, u smislu nekog neiskustva i ne baš, jer sam postala tetka pre nego što sam postala mama, i sve sam već prošla sa svojom sestričinom. Od toga da mi ispada kroz kolica jer nisam znala da treba da je vežem i dok je vozim na ravnom, plakanja naglas na ulici zajedno sa njom kada je pala i razbila usnu, jer je baš išla krv, preko jurenja po dvorcu na naduvavanje jer me je zvala, a ja nisam znala da ću odskakivati kao u crtaću ako pokušam da trčim tuda, do mnogih drugih dogodovština koje se dešavaju kada sa nečim nemate iskustva. Kao novopečena mama, više sam se nalazila u situacijama koje su mi sa ove vremenske distance smešne. Trčala sam do lekara za svaku sitnicu, terala ljude da peru ruke kako nam zakorače u kuću, ribala pod nekoliko puta dnevno, trudila se da sve radim kao po nekoj sumanutoj knjizi za besprekoran odgoj. I, naravno, niko nije smeo da mi kaže da radim nešto pogrešno, jer sam se, pobogu, toliko trudila da budem savršena.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme za decu je kada znate ko ste. Nije važno da li ste po društvenim standardima „dobre“ ili „loše“, da li ste imućne ili niste, važno je da znate ko ste i da ste sebe prihvatile i zavolele baš takvu. To je najbolja polazna tačka koju možete ponuditi svom detetu. Važno je raditi na ličnom rastu i razvoju, da bismo mogli da pružimo pravu podršku onima koji od nas uče. Naravno da se ponekad stvari dešavaju i neplanirano. Meni prvoj je tako bilo, sve me je iznenadilo. Ja sam sebe počela da prihvatam u potpunosti tek uz svoju decu. I nije ni to loše, daleko od toga, ali ako bih morala da biram i ako bi trebalo da dam neki savet, to bi definitivno bilo ono što bih rekla.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Ja sam, lično, mnogo naučila od svoje dece. Sin me je najpre naučio šta znači imati veliko srce koje ne vidi ni društveni položaj, ni ono što drugi smatraju manama i nedostacima. Dok nisam imala njega, moram priznati da sam donekle bila snob. On je podsetio da smo svi isti, i da svi zaslužuju da budu prihvaćeni otvorenih ruku i otvorenog uma. Ćerka me je, uz sve to, podsetila da je sasvim u redu da budem svoja, i da je neophodno da se vratim sebi kako bih bila bolja i ljudima oko sebe.
Najvažnijim u odnosu roditelja i deteta smatram iskrenost i doslednost. Naravno da nije svaka istina za dečje uši, neke stvari ne treba ni da čuju dok su mali. Kada nešto nije primereno za uzrast, ili kažem da ćemo razgovarati kada za to dođe vreme ili, ako je moguće, prilagodim rečnik tako da mogu da razumeju i da se ne opterete. Mislim da je važno da ih naučimo da budu zahvalni i prihvataju stvari, i da imaju poverenja da se sve dešava sa razlogom. Ništa se ne podrazumeva, i zaista je važno biti zahvalan za svaki trenutak, od momenta kada otvorimo oči, preko svake kapljice vode, zraka sunca i cvrkuta ptica, pa do momenta kada legnemo u topli krevet u svom bezbednom domu.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Kod nas je situacija u ovom pogledu sasvim korektna. Deca uvek doručkuju kod kuće, to nam je pod obavezno, i to i oni sami najviše vole. Suprug i ja nismo previše radikalni ni u jednom pogledu, pa ni u ovom, ali se trudimo da se na njihovim tanjirima u što većoj meri nalazi celovita i domaća hrana. Užinu uglavnom pakujemo, to su najčešće voće, orašasti plodovi, kvalitetan sendvič ili domaći kolač, ali ponekad i kupuju – to nam je pravilo, jednom nedeljno imaju pravo da sebi izaberu šta god žele. Smatram da je mnogo važnije razmatrati šta jede nas, nego u gram meriti šta jedemo. Osluškivati svoje telo i jesti ono što svakom od nas prija i posle čega se osećamo dobro. Svakako da pritom mislim na hranu koju smo oduvek jeli, a ne na industrijsku hranu. Slatkiše im uglavnom spremam, prosto jer volim da znam šta sadrži ono što jedemo.
Ovo me niste pitali
Ono što bih dodala jeste da je važno da osvestimo i u nama samima, ali i da tako vaspitavamo decu, da niko nije mali i nevažan. Zvuči kao opšte mesto, ali realnost je da ni naša planeta nema naročito lepu perspektivu ako se nešto radikalno ne promeni. Sve što svako od nas kao pojedinac radi ima i te kako veliki uticaj. Da li ćemo kupovati plastiku, sortirati smeće, isključivati vodu dok peremo zube, ustati raspoloženi i po kišnom danu, biti ljubazni na šalteru, osmehnuti se ljudima koje ne poznajemo i činiti dobra dela bez ikakvog razloga, već samo zato što je tako ispravno – sve su to stvari koje su naš izbor, a koje mogu doprineti opštem boljitku.
Želim vam divan svaki dan, i da se još više grlite, ljubite i volite!
Izvor: Detinjarije.com
