Majčinstvo u 20/30/40-im: Jovana Bila Dubaić

Jovana Bila Dubaić je biolog i bavi se izučavanjem pčela. Kao mama troje dece, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zovem se Jovana Bila Dubaić, ja sam biolog, radim na Biološkom fakultetu u Beogradu i bavim se izučavanjem pčela. Kada kažem da se bavim pčelama obično svi pomisle – medonosnim pčelama, a u stvari moj fokus je na svim drugim vrstama pčela koje žive oko nas, za koje većina ljudi i ne zna da postoje. Moje radno vreme podeljeno na nastavu, naučni i terenski rad. Uživam u radu sa studentima i prenošenju znanja na mlade biologe, a sa druge strane radim na izradi doktorske disertacije na temu pčela u urbanim sredinama, što je sve zajedno poprilično izazovno i zahtevno. Pored ovoga vodim i Instagram profil @belgrade.bees.ecology koji je posvećen zanimljivim pričama i činjenicama o pčelama, kroz koji se trudim da približim svet pčela široj javnosti.

Međutim, moj najvažniji poziv nije sve ovo što sam navela, već rekla bih, životni poziv – roditeljstvo. Ja sam pre svega mama, imam tri ćerke, Anu (11 godina), Sašu (7 godina) i Milu (6 godina).

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Oduvek sam znala da želim da budem mama. Nisam znala detalje – kada ću biti spremna za tu ulogu, da li ću roditi dete ili ga usvojiti, koliko dece ću imati i slično, ali sam znala da ću na ovaj ili onaj način sigurno jednog dana biti roditelj. Kada mi se želja ispunila imala sam 28 godina, i gledajući unazad rekla bih da sam se baš dobro snašla. Iako su postojali teški periodi uhodavanja i nesigurnosti, ipak nisam trpela ničije savete, vodila sam se svojim instinktom i na to sam danas baš ponosna!

Sa drugim detetom već sam imala isksutvo i samopouzdanje, i u tom smislu je bilo lakše. Sa druge strane, bilo je užurbanije, haotičnije i sa mnogo više obaveza (trudnoća uz malo živahno dete pored sebe je sasvim druga priča). Suprug i ja smo oduvek pričali o troje dece i razmišljali smo kako bi bilo lepo da razlika u godinama ne bude velika. Međutim, nismo ni slutili da će treća trudnoća uslediti tako brzo. Saša, srednja ćerka, imala je samo 7 meseci kada sam treći put zatrudnela. Praktično sam Sašu rodila jedne godine, a već sledeće Milu. Nakon rođenja Mile život je dobio potpuno novu dimenziju. Ana, najstarija ćerka je tada imala 5 godina, a Saša i Mila, obe bebe ali različitog uzrasta, aktivnosti i potreba. Ponekad se i sama pitam kako smo imali snage da sve to izguramo.

Po mom iskustvu koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Prednosti majčinstva ranije u životu vidim prvenstveno u tome što se trudnoća, porođaj, nespavanje i trčanje za malim detetom bolje podnosi u 20tim godinama nego kasnije u životu. Takođe mislim da su mladi roditelji uglavnom bezbrižniji, manje uplašeni i opterećeni nekim stvarima, što je pozitivno i za dete i za roditelje. A opet, svesna sam da neke stvari u životu ne možemo da planiramo, ubrzamo, niti do njih da dođemo na silu. Svako treba da odluči za sebe – prvenstveno da li želi da bude roditelj, a onda i kada je spreman za tu ulogu.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena majka?

Život sa decom je prepun duhovitih momenata. Bez njih mislim da bi roditeljstvo bilo mnogo teže. Mi smo imali različite situacije, recimo, kada smo kasno shvatili da smo pogrešili datum maskenbala, pa je naša Ana taj dan bila jedino maskirano dete u vrtiću. Sećam se jednog dočekivanja tate na aerodromu, kada je Saša, trčeći tati u zagrljaj (na oduševljenje svih ljudi okolo) ponosno povikala “Tata, imam novi karijes!”. Ili kada je Mila odlučila da se očešlja četkom za klozet – sećam se njene mokre glavice i naše zahvalnosti što nije pokušala da je koristi kao četkicu za zube. Saša je jedne godine pregrizla svetleću narukvicu, tzv. “glowing stick”. Nikad neću zaboraviti taj odlazak kod pedijatra i usputno panično pretraživanje interneta šta raditi u takvoj situaciji. Sva sreća nije progutala tu tečnost i nije bilo nikakvih posledica, osim što su joj usta i jezik svetleli u mraku narednih nekoliko dana. I tako, čini mi se mogla bih čitav jedan tekst da posvetim samo ovom pitanju.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je vreme za decu?

Ne vredi pričati o tome kada je pravo vreme za decu jer smo svi različiti. Pravo vreme je onda kada ste spremni za dete, kada poželite da imate dete. Jedino što bih se usudila da savetujem je – kada osetite da ste spremni, ne čekajte više ništa! To je to, to je pravi momenat i ne treba ga propustiti. Sve česće vidim ljude koji čekaju neki pravi momenat, jure za karijerom i odlažu roditeljstvo, i onda posle bude kasno. Medicina jeste napredovala, pomerila se ta granica kada je bezbedno izneti trudnoću, ali opet, ne može unedogled da se pomera. Želim da naglasim da mislim da je sasvim ok što neki ljudi jednostavno ne žele da imaju decu, tu odluku svako mora doneti za sebe i niko sa strane ne treba da se meša. Ali, za one koji žele da se ostvare u toj ulozi, moj savet je – ne čekajte ništa osim svog osećaja da želite dete.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Iako smatram da roditelji treba da se informišu i čuju tuđa iskustva, mišljenja sam da na kraju uvek treba da slušate sebe i svoj instinkt. Ne upoređujte svoje dete sa drugom decom, ni sebe sa drugim roditeljima. Roditeljstvo nije, i ne treba da bude, takmičenje.

Mislim da je u odnosu između roditelja i deteta najvažnije poverenje. Ovde ne mislim da to što se neki roditelji trude da budu najbolji prijatelji svojoj deci. Nikako. Deca treba da imaju svoje vršnjake za najbolje prijatelje. Roditeljska uloga je mnogo dublja: mi treba da učimo dete kako da postane samostalan čovek, a istovremeno da se pored nas oseća bezbedno i voljeno. Ako uspemo da kreiramo odnos na takav način da deca prvo na nas pomisle i nama se obrate kada su u problemu, onda smo uspeli kao roditelji. Mislim da je to posebno važno u osetljivom tinejdžerskom uzrastu dece.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Samo ću reći – živeo vrtić! Moja deca su oduvek jela sve što im se u vrtiću servira i ja sam potpuno mirna i ne opterećujem se ako vikendom ne jedu baš sve što sam zamislila. Imamo pravilo “5 kašika”, što praktično znači da, čak i ako im se nešto ne sviđa, moraju da pojedu makar 5 kašika. Drugo pravilo kojeg se držimo je da nema slatkiša ako ručak nije pojeden. To je to. Prilično jednostavno.

Primetila sam da moja deca radije probaju i pojedu nešto ako učestvuju u pravljenju obroka, tako da često vikendom zajedno pripremamo hranu.

Iako smatram da je zdrava ishrana veoma važna, trudim se da se ne opterečujem posebno, jer se lako upadne u zamku “jurim i molim dete da jede”, a to onda preraste u večitu borbu, frustraciju i gubljenje vremena i energije, i za dete i za roditelje.

Ovo me niste pitali

Biti roditelj je za mene velika radost i privilegija. Osećaj koji imam jer mi je pružena mogućnost da usmeravam tri male osobe na njihovom putu odrastanja je neverovatan! Roditeljstvo je ujedno i velika odgovornost, pa ponekad deluje strašno. Ali, deci je dovoljno da ste tu za njih i da ih volite. To je sve što je potrebno.

Želela bih da kažem još nešto – možda kao savet, možda i kao apel drugim roditeljima: pustite decu da uživaju u prirodi! Pustite ih da se isprljaju, popnu na drvo, ogrebu, skaču po baricama, kopaju zemlju rukama, dodirnu neku glistu…. Ono što sam primetila, i kao biolog i kao roditelj, je da smo se mnogo otuđili od prirode. Većini roditelja je najlakše da dovedu dete u park sa ljuljaškama i toboganima, sednu na klupu i gledaju u telefon. Izađite iz dosadnih, uređenih parkova, lezite sa detetom na travu, prevrnite neki kamen, pogledajte šta se nalazi ispod… veoma je važno da dete koristi maštu i pronađe zanimaciju van jednoličnih, nametnutih, uređenih igrališta. Ne postoji bolji način da ih naučimo da sutra budu odgovorni prema prirodi, nego da ih od malena njoj približimo i pokažemo šta možemo da izgubimo ako je ne čuvamo.

Koliko god je život sa decom užurban, ipak oni nas u neku ruku usporavaju i podstiču da uživamo u malim stvarima. Ako im dozvolimo, deca će nas podsetiti da je sneg radost, kiša zabavna, a kamenčići pravo blago. Pokazaće nam kako se osluškuju vrapci u žbunju i posmatraju oblaci na nebu. A mi samo treba da im dopustimo i da ih u tome ne sputavamo.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: