Mali odmor: Sela vole decu i deca vole sela

Vodite decu da upoznaju kravu, da vide kako izgleda, da je ne zamišljaju kao sa tetrapaka, da pomaze kozu, ovcu.

Tekst i slike: Mina Milenković, Putovanja s decom

Kako kazu jedan put rađa novi put. Tako se mi, posle ogomne Rusije, polako spremamo da bežimo na selo jer proleće zove, vegetacija, procvale trešnje, bude se životinje iz jazbina, budi se život. Kao neko ko je imao tu ogromnu sreću u životu da provede detinjstvo kod bake i deke na selu, sa domaćim životinjama, hranom i svim što ide uz to, svaki put se radujem odlasku u selo, kao da je prvi. Dete je još kao beba puzala po seoskom dvorištu, ovce i kokoške joj nisu strane, a već sad me pita, kada ćemo u selo da sadimo.

Mnogi me često pitaju u nedoumici, gde ići sa malom decom. Uvek, ko iz topa, savetujem selo. Jer sela su svakako za odmor, naročito sa manjom decom – dosta manje stersnija, opuštenija, dete je u zdravijoj sredini od urbane a i roditelji možda mogu da se odmore.

Problem je što svi nemaju svoja sela ali i to se lako rešava, jer na sreću, par sela se probudilo poslednjih godina pa imamo etno sela i seoska domaćinstva. Jedno od većih sela u Vojvodini je selo Kukujevci kod Šida. Selo sa dosta dece, vrtićem i školom, što je, priznaćete, u ostatku zemlje skoro nestalo po selima. Zemlja smo sa puno sela,od ravnice do brdovitih predela, pa možete birati.

Na proleće deca uče kako se sadi i radi u bašti, leti beru maline, jagode… Sve što je potrebno za jedno malo biće da uživa i uči.

Tako se javlja ljubav prema prirodi, životinjama, svojoj zemlji i naravno prema selima koja su jako bitna kao i gradovi.

Deca su samostalnija, aktivnija, grade imuni sistem, stalno su u kontaktu sa prirodom, pod manjim su stresom, nervozom. A onda su takvi i roditelji. Nema gradskih gužvi, asfalta, ogromnih ulica, kola…

Vodite decu da upoznaju kravu, da vide kako izgleda, da je ne zamišljaju kao sa tetrapaka, da pomaze kozu, ovcu. Da znaju da ne grebe svaka mačka i ne ujeda svaki pas. Da znaju kako nešto raste dok ne dođe u njihove tanjire. Mislim na boraniju, grašak, pasulj. Da se sunčaju i kisnu. Da budu na vetru i snegu. Da se prljaju, malo nazebu. Da se IGRAJU, da znaju šta su strah, sreća,uzbuđenje. Da se voze na traktoru i u prikolici motokultivatora. Da idu u šume i njive. Da gledaju u brda i zalaske sunca. Da jedu bakine uštipke. Da im se mnogo ureže u sećanje i da im to bude veliko poglavlje u njihovim životima.