Piše: Jasmina Jovanović
Ima tako dečijih pitanja od kojih srce krvari. Na koja nemamo odgovor a nešto se mora odgovoriti, ćutanje bi ih još više zbunilo. Takva su pitanja na teške teme kao što su razvod, kao što je smrt nekog bliskog prijatelja ili rođaka i ima sigurno još takvih tema koje nas sve muče. A decu posebno. Ipak, postoje i stvari o kojima mi odrasli uopšte ne mislimo, prihvatamo ih takvima kakve su, sve dok dete ne krene stručno i precizno da secira temu i zapanji nas.
Nedavno me je starija ćerka, inače vedra dušica koja ume da se raduje sitnicama i koja je veoma duhovita, upitala nešto od čega sam dobila trenutnu tahikardiju, napad tuge i ujedno strah! Pitanje je samo zvučalo bezazleno i glasilo je -Mama, kako to izgleda kad imaš sve… Sve što poželiš?
Ostala sam nema nekoliko trenutaka. I roditeljska misao je sekla poput žileta: nesrećna je! Nešto joj nedostaje!!
Odgovori joj! Ali šta? Kako da joj odgovorima kada ne znam! Realno, mogu da filozofiram do prekosutra na tu temu, ali ja zaista ne znam kako je kad imaš sve… A ne smem ni da kažem da ne znam, pomisliće da i ja to priželjkujem… Mogu samo da slutim. I iskreno slutim da je baš dosadno… Bez foliranja. Jer kada bih imala sve, šta bih mogla da poželim? Kažu da dosadi, da su nesrećni ljudi kojima je svaka želja ispunjena, da su depresivni. Ali i dalje imaju to svoje sve, i dalje ga nisu dali u dobrotvorne svrhe, i dalje kupuju i dalje se rasipaju i kupovinom leče to što imaju sve… Dakle, njima se sviđa? Zar ne?
A da joj kažem da je bezveze, hoće li mi verovati? Zašto bi mi verovala? Pa, dobro nisam od onih majki koje lažu i daju prazna obećanja, uvek im govorim istinu, zašto bih sada lagala. Predugo ćutim, već sam sumnjiva.
– Pazi, stvarno ne znam kako to izgleda, imati sve. Jer da to znam ti me to ne bi ni pitala, jer bi tada i ti imala sve – slabašno sam se nasmejala u nadi da ću biti duhovita. Ona nija, ostala je ozbiljna.
– Ali, znam da svi ti koji imaju sve na kraju pošize… Pobesne, drogiraju se, odaju se nekim porocima i ko zna šta sve ne. Izgube poverenje u ljude jer veruju da su svi sa njima iz koristoljublja. Psihički obole, propiju se ili nešto tako slično.. .-ne zvučim baš ubedljivo.
– Vidiš – opet pokušavam da dočaram, kada sam ja bila mala postojala je serija koja se zvala „I bogati plaču“ i ja zaista verujem da je tako. U ljudskoj je prirodi da stalno za nečim traga, traži još, hoće bolje, hoće više, ima želje, one ga održavaju u životu, one su podstrek za ustajanje iz kreveta. Ambicija i nada u bolje sutra, u neku promenu na bolje, čine ga živm i borbenim. Ali i vedrim. Kada on zna da će mu do kraja života svaki dan biti isti, dan u kome mu se sve ostvaruje i u kome sve može, to jednog trenutka postaje … -razmišljala sam da li je moguće da iskoristim tu reč-pa…dosadno…
Ona je stajala nepromenjenog izraza lica.
Treba mi konkretan primer… Misli, Jasmina,misli… -Eto, sećaš se kad si želela, kao mala onu roze kuca torbicu. Sećaš se?
-Da – odgovorila je i dalje tužna.
-E, pa želela si je dok nisi videla onu sa Vinksicama, i ona je bila aktuelna dok nije izašla sa Pepa Prasetom, a ona ti je bila radost jedan dan, dok nisi poželela… ne znam više ni šta… I dokle god si želela neku novu, ove sve stare, na gomili, skoro nekorišćene ti nisu ništa značile, zar ne?
Ima ona knjiga Rich dad poor dad u kojoj je super objasnjeno koje suptilne i otvorene psiholoske poruke salju bogati roditelji, a koje sirimasni i srednje klase.
Ovo je super primer, salje se detetu poruka da novac i nije nesto vazan:) Kad ga nemam, bolje da ni ne zelim 🙂
-Svi pesnici, mudraci, svetitelji su pisali o tome. Materijalno ništa ne znači. Sve je u čoveku, u njegovoj duši, naravi, njegovom odnosu sa drugim ljudima…
Materijalno i te kako znaci. Ne po cenu svega drugog, ali moze svasta nesto da donese – i kvalitetniju brigu o zdravlju i pristup kulturi, nauci… Ja preferiram da svoju decu ucim kako da zarade. Ako „tvoj otac i ja dajemo sve od sebe“ a novca i dalje nema, znaci da treba da menjamo taktiku. Treba nauciti nesto novo sto se sada trazi.