Meni moja mama ne veruje da muž i ja nemamo štek

„Meni moja mama ne veruje da muž i ja nemamo nikakav štek! Nikad! Ni dinara! Živimo od danas do sutra, pa šta nam Bog da!“ na sav glas, vesela u svojoj religiji, najplavookija od nas tri, govori za stolom, dok ispijamo kafu i jedemo dečiju tortu.

„Hm… Imali smo mi štek… I to kakav…. Ali ga je svog pojela kocka…“, govori Ona, možda i sebi samoj, a za stolom svi ućutasmo… Jer to je njen Slon! Onaj kog unese svaki put sa sobom gde god da uđe. Svi ga vidimo, ali se pravimo da ga nema…

„Šta misliš, koliko je narodu interesantna priča o ženi okruženoj kockarima? “ potpuno hladno, čak malo podrugljivo, ona prvi put pred ljudima, svog demona izvodi na sunce. Kao bolesnog, besnog, destruktivnog psa, koji sedi kraj nje lancem vezan… Jedan kraj o njegov, a drugi o njen vrat…

 

„Ne znam… Nadam se da ih zanima… To je problem koji nas napada na svakom ćošku… To je klica, koja rastura ogromne građevine od porodica.. To je bljutava greška svakog ko se sa tim đavolom smeje duž svih bulevara!“

 

„sssssssss…“ (uvlači piskavi dim iz pikavca u rukama koje podrhtavaju. Sitnim brzim potezima gasi cigaru u staklenu pepeljaru, ispija poslednji gutljaj već tople kokte, pa skače sa klupe da skine dečaka sa ljuljaške. Već nekoliko puta ga je opomenula da će da povrati ručak nastavi li toliko da se baca u vis).

 

Sedim za dugačkim stolom, sunce se probija kroz visoke krošnje pavlonije, bagrema i topole… Svi smo u štraftama svetlosti i hlada… Deca trče, pa dižu zlatnu prašinu koja lebdi dvorištem… Gledam Nju… Dok briše prašinu i tragove torte sa jabučastih obraza svog sina, ona kleči na kolenima… Ne smeta joj što će crna trenerka baš na tom mestu biti prašnjava i istrošena… Ne smeta joj što su joj leđa gola i ispasana, pa ne čuva svoja krsta, jačajuči pleća ovog malog naslednika njenih velikih problema.

 

Gledam je i vidim, Oko nje se prostire čitav balon tišine! U njenoj glavi je muk! Sve što već godinama gleda, sve što već godinama pegla, sve što već godinama mrzi, a ne napušta, zatvara joj lanac oko vrata.

A tek je dve godine starija od mene! Postaje mi muka od problema koji ima…Prilazi stolu, uzima ključeve od kola. Primećujem kako vrat počinje da joj crveni.

„Kada budeš htela, javi mi se. Pomoći ću ti sa svime i svakim koga znam… Imam prijateljicu u SOS centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti od kocke… Kad budeš spremna…“

Vrat joj bukti. Onog malog drži kao paket sa strane. On se koprca nogicama, hoće da joj se otrgne. Ne reaguje na njega. Njena odlučnost da pogine u borbi da prekine crni lanac kockara u njihovoj familiji je prisutna na svakom deliću njene lepe kože.

 

„Idem da ga odvedem na rođendan u pet. Pa ću da se vratim… Bićeš tu?““Biću.“

„Nemoj sutra da šiješ. Krstovdan je…“

 

Sela je u kola, vezala se, okrenula još jednom da me pogleda. Ipak se neće vratiti… Vidim joj po knedli preko koje sam i ja psihologu prevrnula Laž „Javiću se opet“… Jer negde, naše generacije, rođene u bedi, podojene ratom i siromaštvom, klackaju se na klimavom tronošcu između „Nije mi ništa“, „Mogu ja to sam/a“ i „Ima i gorih“…

Zaglavimo se u vrtlogu, jer nas život mućka kao one dve kockice u šaci, pa nas baci na sto na kom ćemo se odbijati o ivice zdravog razuma i izdržljivosti.

 

I nije dolazila više… Bar ne taj dan… Ali je ja čekam da se vrati.

Da sebi sebe vrati, i sve što joj kao jednom zdravom, dobrom, ni za šta krivom biću, pripada!