Njenu objavu na Facebook-u prenosimo u celosti:
„Zaglavljeni u nemogućoj gužvi, u nesrećnom, blokiranom gradu, taksista i ja odlučujemo se instant sprijateljimo, tradicionalnim kukanjem na sve i svašta. Pošto smo štiklirali težak život, inflaciju, nadstrešnicu i da (još odavno!) sve treba da stane, taksista smisli da mi ispriča i jednu lepu priču. Utešnu.
Voli svoj posao, uprkos svemu – kaže, ili ga barem ponekad voli, zbog ljudi koji mu uđu u kola, a za koje nikad ne znaš ko su.
– Možda tu sedi akademik, a možda portir: ja svakog saslušam i tako čovek može puno da nauči. Evo, naprimer… jednom sam vozio stranku – ljubazna gospođa, malo starija… i da me pitate, ja stvarno nemam pojma čime se ta gospođa bavi! U svakom slučaju, pomenuo sam da moja ćerka voli da crta i tad mi je gospođa dala ideju da ćerki napravim izložbu. Sve mi je lepo objasnila šta i kako da uradim i mi smo – supruga moja i ja, dan pred slavu, kad smo spremili kuću, dali ćerki najveći zid, da tu zakači svoje crteže. Ona se satima igrala, a mi smo joj pomagali, da osvetli, da okači, da napiše one male naslove ispod crteža, znate – kao da smo u galeriji… Onda smo napravili otvaranje, moja žena je držala govor i svi smo tapšali, pa nam je ćerka pričala: šta je na kom crtežu, kad je to nacrtala i takve stvari… Znate, sve kao pravo! Sutradan su došli gosti na slavu i tu je devojčica bila glavna! Svi su je pitali za crteže, svi su ozbiljno komentarisali, a ona je uživala: sa svima se družila, pravila se važna, znate, dete se provelo na slavi! Sad jedva čeka slavu! Svake godine, za slavu, ona nama pravi izložbu. To je sad postala tradicija! Deset dana pred slavu, dete se već sprema…. Toj gospođi sam mnogo zahvalan, mada ja ne znam: koja je to profesija, kad takve stvari znaš.
– Ne znam – kažem ja – Ali, baš lepo da ste vi to tako ozbiljno shvatili.
– Pa, shvatio sam, jer je ta gospođa očigledno veliki stručnjak, samo ja ne znam za šta. Nije učiteljica, nije vaspitačica, to sam pitao… Žena je, da kažem: u finim godinama, nije neka klinka, već prava gospođa, koja je stručnjak za nešto sa decom – neke radionice je pominjala, ali nisu slikarske… ne znam stvarno!
– Baš lepo – kažem ja, a u sebi razmišljam da li je vozio Ljubicu? Ili Sanju? Ili Sunčicu? Ili Dijanu?… Irenu? …i dok u glavi premotavam lica koleginica koje su mogle da smisle ovu igru, setim se i koji dan!
🥳 Srećan Međunarodni dan dramske i pozorišne pedagogije, svima koji slave!
Objavljujem ovo na Fejsbuku iz radoznalosti. I da se igramo! Zanima me da li je gospođa iz priče moja fejzbuk frendica i mislim da postoje velike šanse da se neka gospođa ovde prepozna. 🤗
Ne morate da se javite! Samo se uvek setite da naš rad ima smisla i da pravimo razliku! ☀️
Na svetu nema ozbiljnije stvari od igre i to što ljudi ne znaju za šta smo tačno stručne i kakve su nam to “radionice”, ne znači da naša stručnost ne čini svet bar malo boljim! ✊🏻❤️
Živele! 🍀🌷“
Piše: Minja Bogavac
