Mislim da je srž problema to što moja deca ne cene svoje stvari. Oni ne mare da li sam i šta sam bacila, sve dok nešto novo dolazi ili još uvek imaju hrpu koječega. Oni ne čeznu ni za čim bačenim jer vrzino kolo poklanjanja i dalje funcioniše, zabavlja ih i nadomešćuje sve ono što stoji na deponiji.
Iako bih tokom usisavanja najradije usisala sve što je na podu, jer čim je tamo nikome ne treba, kada naiđem na lego kocke, ja lepo isključim usisivač, pokupim kocke, stavim ih tamo gde im je mesto, pa onda nastavim. Naravno da mi niko neće biti zahvalan za to, čak naprotiv, moj sin ne bi ni primetio da su nestale u grotlu usisivača. Ali, eto, ja ne mogu da ih se rešim. Znam da su one deo nekog seta, a nijedan lego set nije bio jeftin. I da, svaki sam baš ja kupila.
Ja sam jedna od onih majki koje zaista vole da raščišćavaju. Jednostavno sam srećnija u urednoj kući. A pošto znam da je neuporedivo teže održavati kuću pretrpanu stvarima, uvek tražim razloge i načine da se otarasim viška bespotrebnih gluposti. Posebno ako se te gluposti uvek nalaze na pogrešnom mestu – na podu.
Ono što me ometa u mojoj odlučnosti da svaki višak bacim, je činjenica da, koliko god da mrzim nagomilavanje, konzumerizam i krš po kući, još više mrzim stvaranje smeća. Ne volim ideju da se stvari koje su proizvedene, transportovane preko pola sveta, prodate, kupljene, i donešene u moju kuću – čitav taj put prešle, samo da bi moje dete moglo da se igra sa njima sat vremena pre nego što sam ih bacim i pošaljem na nikada-višu deponiju, i time još doprinesem i zagađenju planete! To mi stvarno dođe kao da bacam novac koji sam zaradila.
“Baci to!” je upravo ono što je moja prva želja kada vidim sve te cica-boce i andrmolje, ali ono što još više želim, jeste da sprečim da se te stvari uopšte ušunjaju u naš dom. Ali to se ipak dešava. Dobiće poklončić od zubara zato što su bili dobri, uz neki keks na akciji ili promociji opet je tu i plastična sitnica, sa rođendana kod drugara opet donose neke stvarčice koje su dobili na tomboli, a u obilasku komšija u Noći veštica, ljudi koji su objavili rat šećeru i slatkišima, deci usrdno dele novu pošast u životu majki – male slatke plastične igračkice! Rođaci, strine, ujne, tetke …to je prava najezda igračaka sa svih strana. O Deda Mrazu i uskršnjem zeki da ne pričam. Naravno da deca vole sve te igračke i mamipare, i to čitavih par minuta!
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: IGRAČKARIJE
Može i bez telefona! Igračke koje drže pažnju čak i na dugim putovanjima
Previše se, tokom raznih situacija koje predviđaju čekanje, oslanjamo na telefone kao animatore dece. Znamo da to loše utiče na njih a opet nekako budu najlakše rešenje. Hajde da pokušamo...
Provedite praznike igrajući se sa decom jer to je za njih najvažnije!
Dani porodične radosti, druženja i zajedništva su ono što simbolizuje praznična okupljanja. Nastupajući period obiluje praznicima i verovanjima koji u svojoj simbolici imaju za cilj da se porodične vrednosti istaknu...
Klikeri, lastiš, žmurke, ledeni čika: Dečije igre koje su danas potpuno zaboravljene
Luka je tinejdžer i voli da igra Soni i igrice na telefonu. Za razliku od Luke, njegov tata 42-godišnji Slobodan Pavelkić i dalje zna šta su naftaši, mesečari, porculanci, mermerci,...
Britansko istraživanje: Dete za mesec izgubi interesovanje za novu igračku
Istraživanje koje je sprovela fondacija The British Heart otkrilo je koliko vremena treba deci da im potpuno dosadi nova igračka. Fondacija The British Heart je obavila anketu u Velikoj Britaniji,...
Nema komentara.