Mrzim da zvučim kao jedna od onih premudrih, koji su najpametniji u svemu, ali kada sam ja bila klinka, ne sećam se da mi je poklanjano toliko stvari, sve vreme, i sa svih strana. Bilo je nekih malih radosti kao recimo lizalica u banci, i mogućnosti da pošaljemo poštom 5 računa za kupljene žitarice i dobijemo magnet za frižider, frizbi ili slično. Možda bih dobila nalepnicu kod doktora, ali ne i osam njih – kada imate jednu onda je ponosno zalepite na bluzu, a kad ih je osam, one završe neraspakovane i odbačene na podu automobila.
I same prigode za poklanjanje bile su jednostavnije. Imala sam štedljive roditelje, babe i dede, i samo jednog ujaka i ujnu, tako da nije bilo toliko rođendanskih poklona. A igračke se nisu dobijale van tih prilika, osim ako ih nisam kupovala sama, iz mog tankog novčanika. Ono što sam imala, pažljivo sam čuvala i cenila.
Šta je moj pravi problem sa Lego kockama na podu? Da, svakako me nervira haos (i bol kada nagazim na njih), ali mislim da je srž problema to što moja deca ne cene svoje stvari. Oni ne mare da li sam i šta sam bacila, sve dok nešto novo dolazi ili još uvek imaju hrpu koječega. (Sve dok oni ne vide kako bacam, onda mi nema pomoći!) Oni ne čeznu ni za čim bačenim jer vrzino kolo poklanjanja i dalje funcioniše, zabavlja ih i nadomešćuje sve ono što stoji na deponiji.
Naravno, uvek postoje sjajne ideje kako da ih motivišete da se reše igračaka i da ih poklone pre sledećeg rođendana nekoj drugoj deci koja nemaju toliko. Znam sve o tome. Ali i to smatram zamenom teza, jer iako mislite da učite svoju decu velikodušnosti i suzbijanju želje za posedovanjem materijalnog, vi ih zapravo samo učite rasklanjanju da bi imali gde da smeste novo. Jer i oni znaju i očekuju novu isporuku brda igračaka pred rođendan.
Šta ako bi smo umesto stalnog raščišćavanja i ponovnog zatrpavanja novim stvarima, jednostavno počeli manje da dovlačimo?
Šeron Holbruk je majka i pisac iz Klivlenda
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Vašington Post
